ТАЈНА ДОКТОРОВЕ КУЋЕ

Велика Морава је вековима мењала своје корито остављајући после сваке поплаве баре. Само је једна узвишица поред ушћа реке Раванице увек остајала на сувом. Зато су на њој људи хиљадама година градили своје куће.

После Келта Римљани су на том месту створили свој војнички логор. Утврдили су га каменом на коме су исклесали натпис „HORREUM MARGI“.

На плодном моравском земљишту обезбеђивали су жито са своје легије. Бродовима су га спуштали низ реку до Дунава, а затим и даље. На брежуљцима околних планина су гајили грожђе од кога су правили најбоља вина за најбоље војнике. Ту су имали и радионице у којима су ковали своје оружје и штитове.

Саградили су преко Велике Мораве мост повезујући војничке и трговачке путеве на десној и левој обали реке. Воду су обожавали као и вино и млеко, па су зато свој град цевима повезали са изворима питке воде, а по легенди имали су и млековод од пашњака на обронцима Кучајских планина до Краљевог поља и даље до Хореум Маргија.

Спомиње се да је на црквеном сабору у Софији 343. године присуствовао и епископ Зосим из Хореум Маргија.

После неколико стотина година благостања дивље хорде су разрушиле град пљачкајући све што је било могуће. Ипак је нешто остало и сачувано.

Знајући да пљачкаши незадрживо долазе са Севера, становници су своје драгоцености вешто скривали испод земље све се надајући да ће да се врати време њихове супериорне моћи. Узалуд су се надали. Време Римске имерије је прошло заувек.

Средњовековни Срби су користили исклесани камен из разрушеног римског каструма за зидање манастира Раванице и утврђења около манастира, јер су њихово насеље Равно порушили Татари приликом најезде давне 1241/2. године.

Турци су у Нишу, Београду,… правили велике камене тврђаве, али не и поред ушћа Раванице у Велику Мораву. Као да су се плашили неког проклетства, па су за своје утврђење направљено око 1655. године због изградње моста на Великој Морави користили само земљане бедеме опасане дрвеним кољем. Можда је њихов страх од проклетства био оправдан.

Почетком деветнаестог века посаду турског утврђења заменили су српски војници стварајући своју Ћуприју над остацима римског каструма. Уз војне бараке је сазидана прва спратна кућа у којој је било смештено окружно начелство. Нажалост у време катастрофалног земљотреса у Свилајнцу 1893. године порушена је ова зграда.

Први прави Ћупричани су сместили своје домове на десној обали реке Раванице, близу нове цркве и дрвене турске џамије. Тако је лагано ницала Јагодинска махала на правцу Јагодина-Параћин. Римски каструм је трајно препуштен војничкој касарни.

Уништавањем северног и источног зида римског утврђења и ток реке Раванице је померен. Разрушене куле каменог утврђења су прекривене земљом и растињем. Као да је нека виша сила желела да остави неким будућим генерацијама, генерацијама високо цивилизованог друштва, право да сазна истину о Римској империји.

Прошлост постане интересантна тек онда када се из земље ископа ћуп са старим новцем. Али као и свако чудо, за три дана се све заборави.

Након Великог рата на левој обали реке Раванице одређено је место за нову кућу др Живојина М. Поповића, угледног ћупријског лекара, чија је и супруга била лекар – др Драгица Поповић-Шећерова. Од 1927. године до 1935. године доктор је био управник ћупријске (Бановинске) болнице, а од  1935. године и народни посланик у Југословенској скупштини. Рођен је крајем деветнаестог века у подјухорском селу Поточац, у свештеничкој породици. Његов рођени брат Веља је био министар унутрашњих послова 1934. године.  

Током Другог светског рата др Живојин Поповић је био ректор Београдског универзитета и председник градског Равногорског покрета, па је то определило његову даљу животну судбину.

Велика спратна кућа је сазидана изнад остатак северног зида римског каструма. Имала је сутурен, приземље и спрат.

Причало се да су радници приликом копања темеља и подрума наишли на остатке тунела који је имао излаз изнад реке Раванице. Унутрашњост тунела је водила ка средишту војног логора. Истог дана је један од радника нестао. Више се није појављивао на градилишту. Нико није смео да коментарише тај догађај.

Радови на копању су нагло прекинути.

У вароши се говоркало да је доктор био незадовољан брзином и квалитетом извођења радова, па да је због тога тражио нове мајсторе који ће да умеју да му направе лепу кућу. Нико није јавно спомињао откривене катакомбе, нити да ли потичу из времена Турака или  Римљана.

Пошто се доктор бавио и државном политиком, онда су коментари углавном усмеравани да су радници били његови политички противници и да је зато избио неспоразум између доктора и њих.

Било како било, тек изградња куће је убрзо настављена. Њен спољни изглед је привлачио велику знатижељу Ћупричана. Само су ретки могли да виде и унутрашњост грађевине. Препричавало се да је архитекта по докторовој жељи нешто мењао на степеништу у подрумском делу.

Када је кућа најзад сазидана возом је на ћупријску железничку станицу стигао намештај из иностранства. Посебно су донети скупоцени лустери. Теписи и стазе су били од праве вуне. Све је било стилски усклађено, са пуно господског духа. Као да доктор и докторка нису жалили новац.

Причало се да је намештај у кући вредео више од целе куће. Иако су доктор и докторка имали пуно пацијената, вредност куће је била немерљиво велика. Наводно је докторка имала и велико наследство из родне Војводине које је добила када су почели градњу.

Ћупричани, и некад као и сад, волели су да загледају преко плота у туђе двориште. Тамо су видели оно што су желели да виде, додајући и одузимајући много шта

Конфискација и национализација су након Другог светског рата учинили своје. Ипак је доктор задржао кућу све до смрти своје супруге 1960. Године након чега се преселио у Београд где је три године касније и преминуо. Тако је и од 1960. године погон „Електрошумадије“ добио седиште у Курсулиној улици, у кући др Живојина М. Поповића. Запослени чиновници су брзо навикли на своје нове канцеларије, некадашње салоне у којима се повремено окупљала господа из Ћуприје, Јагодине, Параћина, па и из Беграда, Ниша и Крагујевца.

За време бомбрадовања Ћуприје на крају другог миленијума, 1999. године, докторова кућа је претрпела велика оштећења и од тада стоји потпуно напуштена. Чиновници су се преселили у своју нову зграду.

Нико више не улази у докторову кућу, јер је склона рушењу.

Да ли је ова кућа уклета нико не зна. Али када се пролази улицом поред ње, нека тиха језа обузме шетача.

Остаје нада да ће ускоро археолози да крену са откопавањем римског каструма и да ће зидине Хореум Маргија да постану видљиве. До тада ће само да се прича о ћупријским катакомбама и скривеним пролазима испод рушевина касарне. Причаће се и о подрумима докторове куће и тајнама који они скривају.

Завод за заштиту споменика културе из Крагујевца је надлежан да цела кућа остане као заштићена целина.

Ћупријска чаршијска препричавања, увек више злонамерна него добронамерна, одавно су престала да се баве животима лекара Поповић др Живојина и др Драгице. Тако се и заборавило на њихове две кћери, Јелисавету и Милану по којој Центар за хемодијализу и трансплатацију бубрега Универзитетске дечије клинике у Тиршовој улици у Београду носи име „Проф. др Милана Поповић Роловић“.  

Старија ћерка лекарског брачног пара Поповић, Јелисавета рођена је у Београду 1925. године. Нижу гимназију је завршила у Ћуприји 1939. године, а вишу гимназију 1943. године. Млађа ћерка Милана је рођена у Ћуприји 1928. године. Била је ђак ћупријске гимназије. Школске 1946/47. године је била ученица 8/1, а разредни старешина јој је била Бранислава Кнежевић. Положила је виши течајни испит 1947. године и тиме јој је призната зрелост, како се тада говорило.