МОРАВСКИ ЦИНЦАРИ – ДИМЧИЋИ

Постоји народ на Балкану који нема своју државу. А нема ни јединствено име. Припадници овог народа се осећају онако као и комшије из најближег окружења. У Грчкој кажу да су Грци, у Бугарској да су Бугари, у Румунији да су Румуни, у Мађарској да су Мађари, у Србији да су Срби. А опет, иако нису национална мањина, Грци их називају Влахои или Куцовласи уневши у њихову свест да су Грци.

Цинцари, такође познати као Арумуни, су интересантан народ чије порекло није једноставно утврдити.

Најстарија насеља Цинцара или Армана налазе се на Пинду, планинском масиву на југу Балкана.

Османлије су скоро уништиле овај народ који се осећа као Ромеји. Прави геноцид, додуше никад није признат, извршен је давно, најпре од стране комшија Муслимана године 1788. и коначно 1821. године под вођством Али-паше Тепелинија. Тада су Османлије уништиле град Москопоље (основан најкасније око 1300. године), који је у 18. веку имао штампарију, велику библиотеку, 20 православних цркви… у коме је на надморској висини од око 1200 метара живело 80.000 становника у 12.000 кућа.

Велики број трговаца и занатлија се након разарања Москопоља и околних села најпре преселио у Битољ, место које је након тога постало значајно насеље у том делу Балкана.

Москопољци су се расули и по околним земљама, носећи са собом, по правилу, и поприлично богатство. Образовани и способни, лако су се сналазили у новим срединама и брзо пробијали у интелектуалну, политичку и економску елиту. Они који су остали у завичајним околним местима углавном су се бавили сточарством.

Вероисповест им је била православна (имали су 72 цркве) и пошто нису подлегли притисцима да промене веру и одрекну се националног идентитета спремно су напустили родни крај и у новој средини су се опредељивали да буду свештеници. То је био начин да сачувају своје порекло и да буду прихваћени у другим народима. Отуда у Србији многи Цинцари имају презиме Поповић, којим су заменили своја права презимена. Подсећења ради – Срби су прихватили да имају поред личног имена и породично презиме тек у 19. веку.

Паметни и писмени људи, тргујући са другим народима, говорили су више језика, имали су штампану граматику и 1780. године штампан четворојезични речник цинцарско-грчко-албанско-бугарски.

Родоначелних београдске фамилије Наумовић – Наум Крнар, родом из Москопоља, затекао се у Ћуприји у време почетка Првог српског устанка. И он се одметнуо са осталим Србима под вођством Карађорђа коме је био лични писар. Иако је већ имао жену и сина који су остали у Москопољу, оженио се Српкињом с којом је оставио потомство. У Радовањском лугу је заједно са Карађорђем убијен по налогу Милоша Обреновића.

Иако је прапостојбина Цинцара на територији данашњих држава Албаније, Грчке и Северне Македоније, несумњиво је да је од почетка 18. века најмање 100.000 Цинцара населило крајеве поред Мораве, и Јужне и Западне и Велике. Пратећи порекло породица са карактеристчним презименима, лако је да се дође до закључка да су Цинцари у Србију донели не само своје знање и културу, православну веру и језик, него и материјално богатство.

Након турског зла у Москопољу и напуштања насеља на брдовитим деловима прапостојбине погодним само за сточарство, Цинцари су у Србији почели да се баве и земљорадњом. На основу сачуваних уговора о купопродаји њива, пашњака и шума, следи да су Цинцари истовремено научили да се баве земљорадњом, али и да су унапредили своје основно знање о сточарству, узгајајући расна говеда. Наравно да су се и даље бавили и трговином и занатством које у време османлија међу Србима није било развијено.

Зарађен новац улагали су у културу, просвету и уметност и при томе нису штедели на изградњи православних храмова у српским насељима у којима су до тада постојала само џамије са минаретима.

Данас у Северној Македонији постоји цинцарско село Гопеш, које је прави расадник Цинцара који живе у целом свету, али и поред Мораве.

Пратећи порекло цинцарских фамилија Споа, Бркић и Димчић које су се населиле поред Мораве у првој половини 19. века, у време када је Србија још увек била под окупацијом османлија, али са великом аутономијом, лако се долази до данашњих њихових потомака.

С једне стране Димчић Ђорђе и Споа Минка и с друге стране Бркић Радован и Јелена изродили су децу која су се растурила по свету, али Димчић Димитрије (1878-1945) и изабраница његовог срца Бркић Милунка одлучили су се на заједнички живот поред Велике Мораве, у насељу Марковац.

Димитрије Димчић је постао прави земљорадник, поред обраде својих њива узгајао је и расну стоку, говеда и свиње.

Забележане је једна пресуда „Првостепеног суда за Ратну Штету“ којом је Димчић Димитрије добио спор против „Државе Срба, Хрвата и Словенаца“. Штета је исплаћена у новчаном износу. У прилогу је скениран само почетак пресуде.

Лист „ПОЛИТИКА“ је 22. Априла 1937. године објавио велики чланак са фотографијама са новосадског сајма на којима је приказан Димитрије са својим расним грлом које је било победник.

Домаћин и частан човек, вредан и посвећен породици, Димчић Димитрије, рођен у Гопешу давне 1878. године, преминуо је 1945. године у Марковцу.

Она каснија држава је Димчић Димитрија Владиславу одузела богатство које прелазило површину од дозвољеног земљишног максимума од десет хектара.

А Димчић Димитрија Владислав је као и многи Срби у Великом рату доспео у Намачко заробљениство. Није га никад живот мазио.

Потврда из заробљеничког логора из 1915. године.

Фотографија из логора у Бизерти (Тунис) –Димчић Димитрије седи у болничком оделу, с лева:

Без обзира како су се власти мењале на Балканском полуострву, цинцарска фамилија Димчић је опстајала.

Димитрије од оца Димчић Ђорђа и мајке Минке Споа, и његова жена Милунка од оца Бркић Радована и мајке Јелене, изродили су Владислава (1899-1955), Кристину (1899-1958), Љубисава и Ранислава.

Владислав (1899-1955) и Даница (1898-1979) имали су ћерке Десанку 1922), Душанку (1926) и Наталију и синове Драгољуба (1927) и Радишу (1932).

Драгољуб Димчић (1927-1994) и његова супруга Ружица (1934-2021) добили су ћерку Слађану (1958) и сина Славишу (1959).

Славиша Димчић и његова супруга, који живе у Ћуприји, имају своје потомке.

Наравно да потомака с једне стране Димчић Ђорђа и с друге стране Бркић Радована, има скоро безброј и да су расути по целом свету.

Гопеш је место у коме се сусрећу староседеоци са потомцима из целог света, било да је у питању сахрана, рођење или било који други повод. Фотографија је оригинална и припада Димчић Славиши.

Париз – браћа Димчић

Девојке из Марковца – у доњем реду с лева је Ружица (1934-2021) касније удата за Димчић Драгољуба (1927-1994):

У летњим данима у селу Гопеш, у Северној Македонији, окупљају се Цинцари из целог света, па тако и из места поред Велике Мораве. Највише долазе из Грчке, Бугарске и Албаније. Верује се да Ароманаца има најмање 500.000, иако се многи тако не изјашњавају.

Породице Димчић и Споа су постале нераскидиво повезане, па ваља знати да је Георгије Споа био Цинцар, пореклом из Гопеша, села које се данас налази у Северној Македонији. Живео је са својом супругом, великом доброчинитељком у Врњачкој бањи. Тамо су саградили и манастир који је изграђен на месту старије цркве, која је подигнута у 14. веку. Манастирски конак је изграђен у 19. веку и има приземље и спрат.

Подељено је и мишљење о прапостојбини Цинцара, јер неки учени људи сматрају да је то део око Северног Подунавља. Опет неки други сматрају да су Цинцари прави Грци. Било како да је, данашњи Цинцари немају своју државу и углавном се изјашњавају исто онако као најближе с којима живе. Асимилација је вршена највише због мешовитих бракова, па су се деца углавном изјашњавала да нису Цинцари.

За добре људе није много ни важно да ли је неком чучук деда рођен у овом или оном селу. Нека свако носи своје порекло и нека буде поносан на њега. Сви имамо толико много измешаних гена, да нисмо увек потпуно сигурни у своје право порекло. Поред нас живе породице Бркић, Бизетић, Димчић, Поповић, Споа…. небројано много њих које воде порекло од народа који никада није имао своју државу. Али јесте задржао свој идентитет.