ГРАДСКИ ПАРК

Нисам пропустио ниједан филм у биоскопу, иако су моји родитељи имали телевизор. То значи да сам гледао и каубојске и љубавне филмове и све остале. У то време у биоскопу се нису давали порно филмови (први прави порнић одгледао сам десетак година доцније у Паризу). Замишљао сам гледајући филмове како изгледа свет тамо негде далеко. Није то исто као кад читаш књигу, па у глави ствараш свет. Просто гледаш људе како живе у великим градовима, како користе подземну железницу или како једноставно ручају на трави у парку за време паузе за ручак.  

Вероватно сам тако заволео фотографију, јер ми је филмска камера још увек била недоступна. Шкљоцао сам полако штедећи филм, а онда сам уживао у мирису фото-лабораторију жељно ишчекујући да се у црвеном мраку најзад појави фотографија.

Црвени пасош ми је омогућио да слободно путујем, па сам тако млад обилазио европске градове. А црвени студентски индекс ми је дао право да летим авионом за две трећине вредности карте. Ту су били и многи други велики студентски попусти, почев од улазница за музеје до карата за фудбалске утакмице. Било је то време младалачке безбрижности.

Скоро сваки град у коме сам боравио имао је реку и велике паркове.

Враћајући се са путовања желео сам да живим у свом граду који је исто тако имао и реке и паркове. Па сам онда замишљао како би мој град био много лепши кад би становници уредили обале својих река, а у парковима поред стаза поставили уметничке скулптуре.

Каже се да машта може свашта, па сам тако и ја маштао немогуће.

Шетајући скоро свакодневно стазом поред реке замишао сам дрвене клупе за одмор, али и за уживање у погледу на уметничка дела мени непознатих вајара. По сунчаном дану у сенци дрвећа, а у сумрак или када је магла, под светлошћу лампиона.

Мермерне или бронзане или од неког другог материјала уметничке скулптуре би представљале визију уметника. А ми, обични смртници, стварали би у глави своје визије.

У косој сали у мојој Гимназији наш професор уметности, по образовању вајар, „мучио“ нас је да цртамо тело жене гледајући у гипсану фигуру поред катедре.

Испружи руку, подигни палац, премери димензије, а онда сенком означи тродимензионалност!

Тако нас је учио да цртамо. А истовремено нам је пуштао музику Шопена, Моцарта…

И сада бих волео да могу да прошетам поплочаном стазом у парку поред које је низ скулптура. Наравно са женским ликом, баш онако како нас је учио професор уметности у Гимназији.

Аутор: Душан Стаменковић