ДЕСАНКА И МИРА – ЋУПРИЈСКА ВЕЗА

 

Песникиње Десанка Максимовић и Мира Алечковић су биле међусобно веома повезане и то је опште позната чињеница. Међутим, мало се зна да су обе песникиње на одређен начин биле повезане са Ћупријом, односно са ћупријском Гимназијом.

Десанка Максимовић (1898-1993) је била најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Михаило је био син Димитрија и Неранџе-Нере Максимовић. Студирала је на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности Филозофског факултета у Београду. Након дипломирања је радила и у Првој женској реалној гимназији (а данашњој Петој београдској гимназији). Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, која је такође постала песникиња и блиска пријатељица Десанке Максимовић.

У аналима ћупријске Гимназије је записано да је сестра Десанке Максимовић, професорка Ерцег Неранџа, 1938. године предавала етнологију са народном историјом и географију, а 1939. године предмете историју и земљопис. Директор школе је већ за наредну школску годину предложио да се Неранџа Ерцег премести у неку другу школу, јер је била пристрасна у оцењивању и правила „смутњу и свађу у колективу“. Ипак је Неранџа Ерцег остала у школи све до краја школске 1948/49. године држећи предавања из предмета народна историја, земљопис, етнологија и српски језик.

Десанка Максимовић није имала деце, али су иза ње остали многобројни потомци.

Професорка српског језика са старословенским језиком у ћупријској Гимназији давне школске 1941/42. године била је тетка Мире Алечковић, Јулијана-Јулка М. Трпинац. Из Београда је дошла у Ћуприји 29.10.1941. године.

Мирослава-Мира Алечковић (1924-2008) је као девојчурак долазила у Ћуприју код Јулијане, сестре своје мајке Драгице Трпинац. Касније, када је Јулијана отишла на Косово и Метохију, где је радила као учитељица и професорка књижевности, песникиња ју је и даље посећивала.

Записана је изјава Мире Алечковић о њеном посебном односу са својом тетком: „… Мамина млађа сестра Јулка студирала је књижевност, а пошто сам била немирно дете, да би ме умирила, читала ми је наглас књиге. Уз тету сам још више заволела књижевност. Прве књиге ми је она куповала од своје сиротињске зараде, од часова које је давала деци имућних породица, а касније од ноћног дежурства у Телефону…“

Нажалост о везама Десанке Максимовић и Мире Алечковић са Ћупријом, нема писаних трагова који би били познати широј јавности.

Много шта у животу пролази неприметно. Можда тако и треба да буде.