ЈЕДНА ПАШТЕТА

Док цео свет или бар већина света слави Божић, ја стојим на улици и разговарам преко телефона са старим пријатељем. Нисмо се одавно чули, па никако да завршимо причу. Више и не знамо како смо започели и шта је био циљ позива. Додуше, имамо неисцрпне теме, од тога како се наш заједнички пријатељ филмски и телевизијски продуцент, његов деда Недељко је био власник чувене „Недељкове воденице“ на Раваници на некадашњој ћупријској периферији, ућутао и не знамо зашто није био пре неки дан у Београду на сахрани познатог филмског ствараоца, па до тога како је сада под старе дане тешко смањити килажу на испод сто килограма колико доктори траже.

Стојим испред улаза у кинеску робну кућу, јер ту не пада киша. Док држим дискретно мали телефон на увету, поред мене ужурбано пролазе и млади и стари. Време је за куповину новогодишњих поклона, па је тешко да се заобиђу кинески трговци. Препознајем многе Ћупричане, а за неке мислим да су из суседних места.

Празнична еуфорија је насловна тема у многим вестима. Купује се немилице, као да наредни јануар месец има само 15 дана, а не 31. Ваљда је то последица капитализма и потрошачког менталитета.

Тек што сам завршио телефонски разговор и лагано кренуо, прилази ми млади мушкарац. Обраћа ми се веома културно:

„Могу ли нешта да Вас питам?“

Гледам га и очекујем да ме пита за неку адресу, улицу, можда продавницу, па климам главом у знак одобравања.

„Имам новац само за хлеб, а хтео бих да купим и једну паштету да поједем.“

Млади мушкарац је скромно обучен, тамни подочњаци му се истичу на бледом лицу, поглед му је бистар. Није пијан, није дрогиран, није необријан, није клошар, није тупавог изгледа, … Гледам га и кроз главу ми пролазе свакојаки преваранти… Учинило ми се да тих пар секунди трају вечност.

Није ми ни први, а верујем ни последњи пут, да ми неко тражи новац.

Слушао сам свакојаке разлоге. Од оног чувеног: „Дај динар да ти гледам у длан“, па до „Банкомат је покварен“.

Кроз главу ми пролази високи црнац у ходнику париског метроа који свакоме нуди сувенир у облику бубња са две куглице на канапу. Па онда мој комшија наркоман који препродаје старе књиге. Сећам се и студенткиње којој су скоро истовремено умрли и отац и мајка, а породична пензија никако да јој стигне…

Гледам у овог младог човека који каже да има новац за хлеб, али не и за паштету. Недостаје му само једна паштета!

Он постиђено обара поглед.

Око нас пролазе људи.

Киша почиње све јаче да пада. Немам кишобран. Не журим, улаганио сам. Немам ни снаге, ни воље, да пружим корак. Размишљам о младом човеку.

Шта се то дешава у друштву?

Колико човек мора да буде гладан да би молио за једну паштету?

Ако је био само гладан, да ли је било једноставније да уђе у самопослугу и да украде једну конзерву?

Зар нема ниједног пријатеља или пријатељицу који би га позвали на вечеру?

Да ли је можда сав новац потрошио за новогодишњи поклон свом детету које је остало код бивше супруге?

Да ли га је послодавац преварио да ће да му исплати зараду пре празника?

Да ли је новац морао да преда „зеленашима“ који су немилосрдни?

Да ли је ризиковао у кладионици и онда све изгубио?

Да ли ће у очајању да скочи у Велику Мораву?

Долазим до пријатеља који је управо паркирао аутомобил и вади пртљаг из гепека.

Питам га: „Како си се провео у Црној Гори?“

Он ме гледа збуњено.

„Ма сада сам стигао из Милана. Из Црне Горе сам се вратио још у суботу, па сам морао после службено у Милано.“

Рукујемо се и ја му причам зашто идем полако и киснем.

„Ех, па знаш ли ти да у Милану на сваких десет метара имаш по једног бескућника!“

Значи ли то да је у данашњем свету сасвим нормално да млад човек увече нема новац за једну паштету и да ће на крају гладан да оде на спавање размишљајући о сутрашњем ручку?

Настављам даље да корачам по киши која никако да престане да пада. Данас се у свету слави Божић, можда су ове кишне капи симболичне Божије сузе?

Не знам шта да мислим.

Поделићу овај догађај на интернету.

Нека и други размишљају у каквом свету данас живимо.