АРЧИБАЛД У ЋУПРИЈИ

Име нешто тајновито што је Арчибалда Рајса довело баш међу Србе.

Било је то време када се сматрало да споменик палим ратницима и осталим несрећним Ћупричанима који су трагично страдали у Великом рату и претходним Балканском Првом и Другом рату (1812-1918) треба да буде у средишту Ћуприје, тамо где има највише народа, на градској пијаци.

Професор др Арчибалд Рајс (1875-1929), пореклом Немац, држављанин Швајцарске, Србин по жељи, први је ушао у ослобођену Ћуприју на челу Моравске дивизије  25. октобра 1918. године. Није то заборавио и зато се четири године касније одазвао позиву Удружења ратнике у Ћуприји да 25. октобра 1922. године присуствује свечаној церемонији откривања споменика палим Ћупричанима у претходним ратовима.

У рано јутро тог прохладног дана на свим домовима и установама биле су истакнуте државне заставе.Мешали су се звуци црквеног звона и музике са пуцњима прангија. Након службе у цркви свечана поворка је кренула ка центру града. Начелу поворке је ишао војни оркестар који је тим поводом дошао из Зајечара. Ђаци и грађани са цвећем и венцима су ишли испред породица палих бораца. Хор руских избеглица, који су бежећи из Црвене Русије стигли и у Ћуприју, стајао је поред споменика прекривеног са две огромне заставе.

Тачно у 10 сати изасланик Њ.В. Краља, потпуковник Трифунац је извршио откривање споменика. За њим су следели родољубиви говори проте Марка Петровића, потпредседника Удружења Ћупријских ратника Марка Петровића, Начелника Средишњег одбора Удружења резервних официра и ратника Јована Јовановића из Београда, генерала Игњентијева који је испред Руса положио венац.

Велики пријатељ нашег народа професор др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани, који се истакао као криминолог радом на истраживању злочина над српским становништвом у време Првог светског рата, одржао је надахнут говор испред споменика.

Рукопис Арчибалда Рајса на француском језику „ЧУЈТЕ СРБИ! ЧУВАЈТЕ СЕ СЕБЕ!“  је први пут објављен након његове смрти.

Вредело би тај рукопис да се чита у свим српским школама. Поучан је.

„… Политичари су вам, нажалост, свемоћни. Политика се меша у све и свуда управља. Укаже ли се некоме место важно или осредње, о избору не одлучују заслуге кандидата, већ политичке везе… Ваши политичари не воле оне који имају заслуге за вашу Отаџбину, јер су им они живи прекор. Због тога настоје да их истисну из свега.

Млади јако добро знају да сада у вашој земљи није потребно никакво знање или способност да би неко постао чиновник, потребно је да га само погура неки посланик, министар или утицајни политичар. И они стварају тај понижавајући обичај подмићивања.

После избора, посланик је опуномоћник свих бирача свог краја, не само оних који су за њега гласали, али је, у међувремену, одбрана властитих интереса постала преча од државних. Ни један једини посланик који припада некој странци не сме да гласа онако како му налаже савест. Глас му одређује странка, а странка има у виду само једно: да се одржи на власти ако је има, или да дође до ње ако је нема…“

Они на које се напред написано односи, сигурно ово не читају!

Жеља Арчибалда Рајса је била да буде сахрањен на Кајмакчалану заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни (коју су касније Бугари оштетили) пише:

„Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана

Златно срце спава,

Пријатељ Срба из најтежих дана,

Јунак Правде, Истине и Права,

Швајцарца Рајса, ком` нек је слава“

У Ћуприји не постоји никакво обележје о боравку др Арчибалда Рајса међу Ћупричанима. Уосталом то важи и за многе друге познате личности, па и за Бранислава Нушића који је у „Госпођи министарки“ написао исто што и Арчибалд.