ДВА СУСРЕТА

Нервозно сам гледао у дисплеј изнад врата вагона париског метроа, као у какав светионик. Требало је да изађем на следећој станици и преседнем на другу линију. Био сам сам у великом граду и плашио сам се да не промашим станицу или да ме она силина и гужва на перону не врати назад у вагон.

Данас ми је смешан тај страх.

Осетио сам благи додир у десној руци. Нечији мали прст лагано је, готово нестварно, закачио мој.

Окренуо сам се.

Гледала ме је и смешила се.

– Добар дан.

Нешто ми се стегло у грлу. Хтео сам да јој узвратим поздрав, али речи нису изашле. Само сам је гледао, док се кроз хладан вагон изненада пробио добро познати мирис њеног парфема.

У њеним очима био је осмех који се не заборавља.

Тамнопута лепотица, вероватно мелескиња, са нечим топлим, карипским у лицу и француским шармом у држању. Када смо се раније упознали рекла ми је да се зове Кети и да је две године старија од мене. Нисам поверовао да јој је то право име, али нисам питао ништа.

Воз је успорио.

Врата су се отворила.

Она је закорачила на перон, окренула се, несташно ми се исплезила и нестала међу људима.

Остао сам да стојим.

Путници су излазили и улазили, врата су се затворила, а воз је кренуо.

Тек касније сам се запитао зашто нисам изашао за њом.

Можда бих данас имао још једну успомену.

Или бих изгубио ову једину, савршену.

Кети сам упознао претходне вечери.

Боравио сам неколико дана у Паризу на стручном усавршавању. Хотел је био у једној споредној улици недалеко од Пигала. После вечере решио сам да прошетам до „Мулен Ружа“, више из радозналости него из неке посебне жеље.

Париз ноћу уме да буде лепши него што човек очекује. Светла, кафеи, музика, смех и непрекидна река људи. Сви негде журе, а нико не изгледа као да касни.

Она је стајала поред осветљеног излога.

Била је беспрекорно обучена. Мирис њеног парфема осетио сам и пре него што сам јој пришао.

Погледала ме је.

Осмехнула се.

Разумели смо се без много речи.

Рекла ми је цену.

Пристао сам.

Закачила је свој мали прст за мој и повела ме.

Прошли смо кроз неупадљива врата, узан ходник и попели се шкрипавим дрвеним степеницама на спрат.

Соба је била обична.

Само је она у њој била необична.

Разговарали смо мало.

Рекао сам јој како се зовем, одакле долазим и чиме се бавим. Испричала је и она понешто о себи. Данас више не знам шта. Остало ми је у сећању само њено лице и мекоћа њеног гласа.

Пожелео сам да јој тих неколико тренутака буде лепо као што су били мени.

Када смо изашли на улицу, она је кренула лево. Ја десно, према хотелу. Нисмо се ни поздравили. Није било разлога.

Верујем да у животу ништа није случајно.

Од свих људи који су тих дана могли да се сретну у Паризу, судбина је хтела да се још једном сретнемо баш нас двоје.

Не знам да ли ме је препознала.

Не знам зашто је поново закачила свој мали прст за мој.

Не знам ни зашто ми се исплезила као несташно дете.

Знам само да Трећег сусрета никада није било.