ВИДОВДАН И ТРУЛА ЈАБУКА

Сутра је Видовдан, а већ данас врућина у Београду топи асфалт. Синоптичари су најављивали преко четрдесет степени у сенци – најтоплији Видовдан у историји мерења. Цела Европа кључа, али овде, на београдском плочнику, чинило се да тешка спарина није само метеоролошка, већ да долази из саме утробе града.

Милош, пензионисани професор историје, стајао је на тераси свог стана и гледао према Сави. У руци је држао јабуку купљену јуче на пијаци „Зелени венац“. Била је крупна, црвена, сјајна под тешким сунцем. Али на супротној страни, тамо где се није видело на први поглед, скривала се мала, мрка мрља.

„Једна трула јабука квари целу корпу“, промрмљао је тихим, катедарским гласом који је одавно изгубио публику.

Доле, на улици, већ су се окупљале присталице владајуће странке. Заставе су се лепиле за знојаве дланове, аутобуси су брујали у месту, а са разгласа је допирао препознатљив, агресиван тон политичких говорника. Данас пензионери у Београду – сутра у Краљеву студенти. Два потпуно различита света, заробљена у истој, тесној корпи.

Милош је полако окренуо јабуку у руци. Мрља је била ситна, готово занемарљива. Као мали, свакодневни компромис. Као једна лаж коју прећутиш ради мира у кући. Као један глас који дајеш за оно за шта у дубини душе знаш да није у реду, правдајући се шапатом: Само једном. Само још овај пут, док прође криза.

Кроз тежак ваздух допловило је сећање. Видео је свог деду у мрачном, хладном подруму код Краљева, како пребира плодове под свећом.

„Избаци је одмах“, говорио је стари док му је једна таква клизила кроз жуљевите прсте, „јер после не вреди ни нож ни молитва.“

Професор у њему тада је неминовно оживео, повезујући дедину просту сељачку логику са вековним искуством човечанства. Добро је знао да ова законитост није само плод народног искуства. Још су старозаветни мудраци и новозаветни апостоли упозоравали на то како се духовна и морална кваривост неприметно шире кроз заједницу. Свети апостол Павле у својим посланицама упозоравао је верне, користећи управо сличну слику: „Мало квасца укисели све тесто“ (Галатима 5:9). Он је подсећао да само један мали пристанак на грех, један ситан компромис са неморалом, лажју или корупцијом, има моћ да затрује и обесмисли читаво друштво. Такође, Књига Проповедникова у Старом завету сурово опомиње: „Један грешник упропасти много добра“ (Проповедник 9:18).

Свака заједница, мислио је Милош, пропада од тог једног, првог пристанка на моралну трулеж.

А шта је преостало данас? Сви у корпи вичу за другога да је труо. Власт упире прстом у опозицију, опозиција у власт, а они у средини, уморни и резигнирани, презиру оба табора. Студенти који ће сутра у Краљеву стати на видовданску врућину – и они ће некоме бити трули, обележени и отписани. Сви су постали судије, и сви су апсолутно уверени да је управо њихова лична мрља „мала, небитна и оправдана“ вишим циљевима.

Професор је принтео јабуку уснама и загризао је. Укус је још увек био добар, сочан и сладак, али тај укус је био варљив. Знао је медицински прецизно: трулеж не виче, она не држи говоре на трговима. Трулеж ради тихо, невидљиво, изнутра, разједајући саму срж плода.

Са улице је, попут таласа, допрео громогласан, оркестриран аплауз. Неки говорник је са бине поново некога називао издајником и „трулом јабуком“. Милош се насмејао, суво и без трунке радости. Сутра ће на Видовданском сунцу, под неподношљивих четрдесет степени, студенти можда викати исто то – само контра смером и другим гласом. Бука ће остати иста, а суштина ће наставити да трули.

Окренуо се, ушао у кухињу и узео стари, добро наоштрени нож. Вратио се на ивицу терасе, као на неку личну линију фронта.

Пажљиво, хируршким покретом, зарио је сечиво у месо јабуке. Одсекао је цео део са мрљом – дубоко, сигурно, све док се није појавило потпуно здраво, бело месо.

Потамнели, покварени комад пустио је да падне у канту за ђубре. У руци му је остао неравни, знатно мањи, али очишћени остатак јабуке.

Поново је загризао.

Осетио је оштар, киселкаст укус. Али то је још увек била права, чиста јабука.

Врућина је притискала град попут оловног поклопца. Синоптичари су обећавали да ће сутра бити још горе, још врелије. Али Милош више није гледао у аутобусе нити је слушао звучнике. Окренуо је поглед према сивој силуети Калемегдана, тамо где се јасно видео крст на храму, и тихо, више за себе, рекао:

„Мора почети од мене. Од сваког по једна мрља мање. То је једини завет.“

Врели летњи ветар повукао је са терасе мирис свеже пресечене, чисте јабуке. За то поподне, у узаврелом Београду, то је било све што један човек може да учини. Али било је стварно.