НЕДЕЉКОВА ВОДЕНИЦА

Има ли вампира у Ћуприји је било питање које нас је данима мучило. Стално смо слушали приче како се ноћу појављују опасна привиђења од којих су се плашиле и домаће животиње. Додуше, дању су се јављале водене виле поред реке Раванице. Желели смо да сретнемо и вампире и добре виле, па смо за време летњег распуста стално били на реци.

Бора, Калеа, Раде, Зоран, Бобан,… све сами вршњаци и комшије из дела Ћуприје поред пијаце, из улица Танаска Рајића, Синђелићеве, Радничке,… из Сибиновског сокака… били смо несташни као и сва деца.

Избегавали смо одлазак у главну улицу, јер су у њој повређени Калеа и Раде кад су неопрезно истрчали под камион цистерну која је прскала водом коцку на коловозу да би се спрала летња прашина и расхладили тротоари.

Борина кућа је била на самој обали Раванице, па нам је најзгодније било да се ту највише дружимо. Док су Борини родитељи били на послу, а старији брат Бане са својим друштвом, ми смо силазили низ стрму и песковиту обалу до реке која је у то време имала много више воде него данас.

Правили смо земунице између корења врба, ловили кленове рукама и корпом од прућа, љуљали смо се на лијанама изнад воде. А кад би нам досадило, кретали смо се узводно према Недељковој воденици. Ређе смо се спуштали поред Сибиновског сокака до Микићевог моста.

Од безименог мостића који је спајао Синђелићеву и Косанчићеву улицу, узводно више није било кућа, речна обала је била скоро непроходна, јер је личила на праву џунглу, а поред обале су се завршавале непрегледне њиве под кукурузом. Пробијали смо се коритом реке до дрвеног моста према Недељковој воденици, јер нам је пријало купање код воденичног точка где је прскала  вода. Ређе смо ишли даље узводно према дубоком јазу зато што смо се плашили близине коњског гробља.

Недељкова воденица је радила и лети и зими, и даљу и ноћу. Брашно од пшенице и кукуруза је било најбоље у целој околини, па су стално људи чекали на ред. Мање се ишло на воденицу на Великој Морави код железничког моста, а још мање у електрични млин према Супској.

Прикрадали смо се улазу у воденицу да би смо ослушкивали разговор одраслих у коме су спомињане шале воденичара који би често ноћу гасио шкиљаву сијалицу и плашио сељаке вампирима. Причали су и о воденим вилама што су силазиле низ реку. Неке виле су биле заносно лепе, да су се млађи људи заљубљивали у њих не марећи више за варошким девојкама. Тада нисмо разумели ни шта значи „Влашка магија“.

Имали су одрасли ваљане разлоге да се плаше у воденици. Недељко Црњански, предратни ћупријски богаташ, власник многих кућа и локала, па и ове воденице, нађен је једног ратног јутра у главној ћупријској улици заклан.

Имали смо десетак година када је наш друг Зоран – Пуле настрадао од заостале бомбе на коњском гробљу. Било је то у јесен, на Петковицу. Зоран је био са старијим братом и запалили су ватру близу реке. Само се зачуо прасак, Зоран је јаукнуо и утихнуо. Говорило се да је ставио у ватру немачку ручну бомбу која је имала дрвену дршку за бацање.

У близини Недељкове воденице се налазило омладинско насеље у коме су становали бригадири који су градили пут „Братства и јединства“ ка Нишу. На том месту је данашња Шумадијска улица. То насеље нам је разбило илузију да је наша река Раваница део џунгле у средишту Африке.

Да ли смо пребрзо одрастали или нам се то чинило због појаве телевизора, престали смо да се занимамо за вампире и водене виле. Почели смо да слушамо музику у подруму испод стамбене зграде до Гимназије. Рака је ударао у бубњеве, Влајче се извијао са електричном гитаром, а Бранко је био главни даса са својим електричним клавијатурама. После смо научили да играмо преферанс и покер.

Више нас није занимала Недељкова воденица са причама о вампирима, воденим вилама и „Влашкој магији“.

На реци Раваници су некада постојеле две воденице. Манастирска воденица је била ближе селу Батинац, а Недељкова воденица се налазила на периферији Ћуприје.

Вода до Недељкове воденице је долазила јаругом од јаза који се налазио на Раваници узводно од трасе ауто-пута Београд-Ниш.

Груја Славковић, који се из Санџака доселио у Ћуприју крајем 19. века, откупио је од неког Турчина воденицу на Раваници. Његови потомци су касније продали воденицу Недељку Црњанском, имућном трговцу и рентијеру.

Власник „Недељкове воденице“ био је Недељко Црњански, чији су преци досељени у Ћуприју из Војводине средином 19. века. Давне 1943. године нађен је заклан. Четничка тројка је то учинила. Егзекутор никада није признао зашто је убио доброг и поштеног Недељка. Причало се да је убиство било можда наручено. Као налогодавац убиства означаван је и Недељков брат Миша Црњански, познати ћупријски банкар. Вероватније је да је Чачић, четнички командант, наредио да црна тројка доведе Недељка у штаб како би му лично Чачић наредио да више не наваљује на лепу Ћупричанку, удовицу предратног официра који је страдао у Априлском рату у Црној Гори. Пошто је Недељко пружио отпор, јер није желео да пође по наређењу, један припадник црне тројке га је заклао.