ВЛАСИ У ЋУПРИЈИ

Насеље старо више од седам хиљада година, из периода Винчанске културе, које се налази надомак Ћуприје, на благим и питомим падинама са безброј извора воде, познатије као Стублине надомак села Супска, указује да су овдашње благодети природе одувек привлачиле људски род. Неко од нас би рекао да смо ми директни потомци староседелаца, који су ту боравили непрекидно две хиљаде година.

Легенда каже да је пре Римљана овде постојао Тројанград. А о каструму Хореум Марги мислимо да знамо скоро све…

На грбу Ћуприје пише 1215. година, датум у коме се у документима први пут спомиње српски назив Равно. Наиме, те године су латински цар Хенрих Фландријски и угарски краљ Андрија II позвали у Ниш на заједнички састанак Стевана Првовенчаног. Стеван је посумњао у њихову искреност, па је прво дошао у сусрет Андрији. Састанак је био у Равном.

Српско насеље Равно потпуно нестаје после пада Смедерева, кад су Турци из Поморавља одвели у ропство 200.000 Срба, а њих 50.000 је потражило спас бежећи преко Дунава у Банат.

Много година касније Турци су обновили напуштено насеље и прекрстили име града у Ћуприја.

Ћуприја је заслужила ово име, макар и симболично, јер је одувек била мост између Севера и Југа, између Запада и Истока. Важан стратешки положај насеља је утицао да се град развија и да се уништава, па опет развија и уништава и тако унедоглед.

Јоаким Вујић је 1826. године посетио Ћуприју и забележио је да варош лежи на једном равном месту далеко од планина, при реци Морави, која може имати до 230 домова, а житеља имаде више Турака, Арнаута него ли Србаља.

Ако је веровати турским порезницима, а коме би другом могло да се верује, након половине петнаестог века и све до осамнаестог века, у овим деловима данашње Србије, у Поморављу и у Ресави, није било Влаха. Додуше и Срба је било веома мало. Данашњи становници углавном су потомци досељеника из XVIII и XIX века. Српско становништво које насељава ово подручје досељено је из Тимочке крајине, са Косова и Метохије, јужног Поморавља и динарских крајева северне Србије.

Турске харачлије су више пута у првој половини осамнаестог века прецизно евидентирале сваку кућу у Поморављу и у Ресави и нису забележили да осим Срба ту живе и Власи. Влашко становништво дошло је касније из Хомоља и околине Пожаревца, Ердеља, Мађарске и Баната. Долазећи овамо, сви су донели културне традиције својих крајева.

Према последњем попису становништва у 2011. години следи да се Власи изјашњавају и као Срби. Како другачије протумачити податке са пописа становништва у Србији 2011. године према којима у Србији има укупно 35.330 Влаха, у Поморављу 1.938 Влаха и у општини Ћуприја 782 Влаха од укупно 30.645 становника. Према подацима из овог пописа становништва укупан број становника у Батинцу је 725, у Бигреници 717, у Исакову 571 и у Влашкој 293, што укупно чини 2.306 становника. Данас је бројно стање другачије, јер је од последњег пописа до данас много људи напустило Србију, незванично више од 400.000 становника.

Последња истраживања су доказала да су брачне везе између Срба и Влаха веома честе, као и да постоје узајамна пријатељства, да се Власи и Срби међусобно позивају на славе, те да у многим областима живота скоро да не постоје разлике.

Било како било, тешко је да неко од Ћупричана данас може да каже да је његово порекло баш из Ћуприје. Већина и Срба и Влаха је у ове крајеве досељено у последња два века. А веза између становника у Стублинама и у данашњој Ћуприји остаје отворена тема за оне који пишу српство као срБство.

Године 1872. Милош С. Милојевић је бавећи се историјом Срба написао да у Округу ћупријском, у срезовима параћинском и ресавскомпо селима живе Власи и то (цитат):

„… 1. У: Батинцу, 2, Влашкој, 3. Шакову, 4. Бигрењици, 5. Суботици, 6. Бобаву, 7. Мачевцу, 8. Гладној, 9. Бељајци, 10. Јасеновци, 11. Ресавици сами Власи.

А у: 1. Језеру 1/3, Вл. 2. Жидиљи 3/4 Вл. 3. Липовици на 299 Ср. 15 Вл. 4. Поповњаку, на 207 Ср. 20 Bл. 5. Брестову 280 Cp. 20 Вл. 6. Тропању 1/2 7. Дубници 1/4 Вл. 8. Сутки 1/4 Вл и 9. Стубици 5/7 Власи.

А у целој кнежевини Србији живе у 114 села Власи сами, који већином знају српски, а има их који и несу ништа друго: до повлашени Срби, што још и данас бива, а у 51 више много Срба но Влаха, Свега непуних 60.000 Влаха…“