НАШЕ ЧАМБУРЕ

Довољно је пет стотина речи у свакодневном споразумевању, око две хиљаде речи се најчешће користи, а око пет хиљада речи је већ право богатство појединаца. Књижевници су привилеговани, јер користе око двадесет хиљада речи, од стотину хиљада колико их има у језику. Отуда није никакво чудо што многи не знају шта је право значење израза стублине или чамбура.

Стари Римљани су основали каструм Хореум Марги баш на месту данашње Ћуприје због могућности преласка преко реке Велике Мораве. А да би имали питку воду потрудили су се да од два извора испод брда, које се данас назива Везировац, до самог насеља изграде два водоводна система. Водоводне цеви које се често ископавају приликом зидања кућа, Ћупричани најчешће бацају, а ретко које су предате музеју на чување и проучавање. Према локацијама где су ископане могу да се претпоставе два правца пружања.

Највероватније је да се са западније чамбуре, Лекине чамбуре, близу које је позната „Петковићева чесма“, вода доводила у Хореум Марги путањом по левој обали реке Раванице, а да се са источније чамбуре, која је позната као „Љубичановићева чесма“ вода доводила по путањи која је два пута прелазила изнад корита Раванице.

Чамбуре испод Везировог брда прате две тужне приче о којима се данас у Ћуприји мало зна.

Ђорђије и Александар – Лека су били рођена браћа. На школовање за официра отишао је Ђорђије, а Лека је остао на очевом имању, такви су били тада породични обичаји. После Српско-турских ратова Ђорђије је, тада већ као коњички официр, дошао у посету брату Леки. Обилазећи винограде на Везировом брду пожелео је да се напије хладне воде са кладенца испод брда. За несрећу, коњ је посрнуо и Ђорђије је пао ударивши главом у камен поред самог извора. После пар дана је умро у ћупријској болници. Брат Лека је у знак сећања на брата уредио кладенац испод винограда у лепу чамбуру. Ставио је две луле за воду, клупе за седење и исписао је годину и своје име. У знак захвалности синовац Војислав је 1937. године преуредио чамбуру. Данас нико не води бригу о чамбури и она је зарасла у коров. Тако сада „Лекину чамбуру“ тек понеко спомене.

Кладенац ближи селу Батинац је познатији као „Љубичановићева чамбура“. Далеке 1902. године док су старији радили у пољу поред извора се играо дечак Дука, како су у породици Љубичановић звали најстаријег, петогодишњег  сина Душана. Пожелео је да мази очевог коња, па му је неспретно пришао и коњ се пропео ударивши га предњим ногама у груди. Дете је одмах смртно пало. Након годину дана отац је сазидао лепу чесму и на мермерној плочи је уклесао посвету: „ИСТОЧНИК СВЕТЕ НЕДЕЉЕ СПОМЕН СИНУ ДУШАНУ – СТАНОЈЕ И НАТАЛИЈА“.

Ћупријске чамбуре су заборављене. Тек понеко, незнајући за тужну историју извора, сврати да се напије хладне воде.

Остају само легенде како су Римљани били вешти градитељи доводећи изворску воду у своје утврђење Хореум Марги. Додуше, по неко спомиње и Келте да су испод Везировог брда имали своје насеље на које указује вредан појас који се сада чува далеко од Ћуприје у једном престоничком музеју.

Наше чамбуре су прича о нама.

Потомци старог насеља Мрчевац и данас воле овај крај и негују традицију на падинама Везировог врда.