РАЂАЊЕ ГРАДА

Због свог стратешког положаја поред Велике Мораве на путу Европа – Азија, Ћуприја је од памтивека била утврђење. У доба Римљана била је велики каструм (војни логор и муниципијум)  Хореум Марги, касније словенски утврђени град Равно (Rabna, Ravanelle, Rabnel, Rabinel). Римско утврђење је највероватније порушено у налету Хуна предвођених Атилом, средином V века. Словенско утврђење Равно, које се први пут помиње средином XII века, је уништено пре доласка Турака.

Равно је вероватно страдало 1183. године у борбама које је српско-мађарска коалиција водила против Византије. А можда је тврђава Равно уништена средином XIII века током монголске провале на Балкан (1242) или током бугарског упада у Србију (1253/1254).

Камен са римских и словенских развалина је коришћен за изградњу манастира Раванице.

Средњовековни путописци, који су у Средњем веку обилазили Параћин и Јагодину, први пут спомињу утврђено насеље на обали Велике Мораве тек након што је турски везир 1660 године изградио мост преко реке, на месту где је некада био римски мост. Морава Паланка или Морава Хисар је тако добила име Ћуприја, које се и сада користи.

Порекло имена може да се објасни превођењем појмова: римско насеље Хорреум Марги (Хорреум – амбар, Марги, – Морава), византијски град Хорреум Планум (Планум – Плаин), средњовековни српски град Равно (раван – равница), турски град Хисар Морава (Хисар – град), Копру, а садашње име града Ћуприја по мосту (оријентализам копру – ћуприја, мост).

Након Првог српског устанка Турци су почели да се свете Србима у Поморављу и у Шумадији. Највећи број становника је морао да оде у избеглиштво далеко од путева. Тако је и Ћуприја опустела. У турској касаби су остали Турци, Арнаути и Роми. Тек након Другог српског устанка становништво српског порекла је почело да долази у Ћуприју. Тада су овај део делимично слободне младе државе почели да насељавају Срби из крајева који су још увек били под потпуном влашћу Турске, из околине Врања, Прокупља, Зајечара…

Тек пре око два века Ћуприја је престала да буде војно утврђење. Услов да Турци напусте Ћуприју био је да се ту не налази утврђени град. Мудром политиком Милоша Обреновића, турски топови изнад шанца формално нису били на зидинама тврђаве. Турско утврђење је срушено 23. и 24. децембра 1833. године.

Одлазак Турака током 1834. године није био једноставан, јер су захтевали новац за своју имовину. Милош Обреновић није жалио новац за исплату, јер је желео да Турци што пре ослободе куће и имања у корист Срба који су се досељавали са Косова и Метохије, из околине Врања и других крајева који су још били под турском управом.  

Ћуприја се некада налазила само непосредно поред Велике Мораве, на левој обали реке Раванице где се сада налази касарна и на десној обали реке Раванице где се сада налази црква. Године 1833. спојене су нахије ћупријска и параћинска, односно ова друга са својих 28 насеља припојена је ћупријској нахији. Тако 16. марта 1835. године Петар Ђорђевић јавља кнезу Милошу да је у споразуму са Милетом Радојковићем и Милосавом Здравковићем преселио село Жировницу у Ћуприју и да су плацеви ушорени дуж напред обележених улица, а село Врапчане је припојено Параћину. Занимљиво је да је жировничко гробље остало и да су Жировничани своје мртве и даље сахрањивали на њему све до краја XIX века. Три године касније припојени су Ћуприји село Мућава (налазило се на платоу садашње Мућавачке шуме) и засеок Мрчевац (налазио се у подножју Везировог брда на месту познатијем као Петловац). Ова села припојена су комплетно оном делу вароши који им је био најближи и тако су се формирале „мале” (махале), које и данас постоје. Ово припајање било је претежно административна мера, али економски оправдана у периоду тежњи за јачањем окружних места.

У архивама се чува документација из које може да се види да је насеље 1837. године урбанизовано под надзором пруског инжењера Франца Барона Кордона кога је Милош Обреновић послао на молбу старешине Среза Ресавског Округа Ћупријског. Иначе, овај инжењер је урбанизовао Београд и саградио Саборну цркву.

Интересантно је да се Људмила, ћерка Франца Барона Кордона, у ћупријској цркви у јануару 1849. године венчала са лекаром Јосипом Панчићем, касније  редовним професором на Лицеју – Високој школи у Београду.

У Србији, па и у Ћуприји, догађаји у Мађарској 1848. године изазивали су нагли прилив Срба из Војводине у Србију. Ћупријска општина дала је досељеницима бесплатан грађевински материјал, помоћ у изградњи кућа, и пољопривредно земљиште, а ослободила их је и пореза на три године, уз обавезу да за 15 година не смеју отуђити земљиште, нити га оптеретити хипотекама. Сматрало се да ће Банаћани добивши мало земље да побољшају начин обрађивања земље поред Велике Мораве.  Истовремено је и повећан број становника у вароши, скоро двоструко.

Све до почетка Великог рата урбанистичке планове Ћуприје оверавали су надлежни министри у Краљевини Србији. Између два светска рата Ћуприја је имала већи број становника од Тиране, главног града Албаније. Рађање града није било тако једноставно у турбулентном двадесетом веку.

О последње три деценије и почетку „дивље градње“ у Ћуприји и драстичном смањењу броја становника неком другом приликом.