АПИС У ЋУПРИЈИ

Мање-више знано је да је Ћуприја нераскидиво везана за војску још од доба Римљана када се на простору поред Велике Мораве налазио војни логор – каструм Хореум Марги (Horreum Margi).

Турци су као и Римљани имали своје утврђење на истом месту, јер је и њима било веома важно да чувају свој мост и прелаз преко Велике Мораве.

У Првом српском устанку Срби су водили бој на Иванковцу против Турака тако што су се устаници организовали први пут као права војска која има и војни санитет.

Није случајно што је Милош Велики одабрао да баш у Ћуприји буде смештена прва касарна са стајаћом војском.

Скоро цела два цела века је Ћуприја била добар домаћин разним војним јединицама српске и југословенске војске. Школовали су се у Ћуприји инжењерци и артиљерци, али и командоси.

У време када је Аустроугарска монархија извршила анексију Босне и Херцеговине у Ћуприји је био смештен центар за обуку четника, најбољих српских добровољаца.

Мајор Војислав Танкосић, познатији као четнички војвода, у мајском преврату 1903. године је командовао када су стрељани Луњевице, браћа краљице Драге Обреновић. Био је члан Црне руке, војник од заната, страх и трепет за Аустругарску монархију, човек који је опалио шамаре Винстону Черчилу, ратник који је спашавао народ од Бугара, Турака и Аустроугара, јунак који се код Крупња борио и против Јосипа Броза Тита, несрћеник који је изгубио живот 1915. године у окршају са Немцима и чије су последње речи биле „Уједоше ме!“.

Све до марта месеца 1909. године у Ћуприји је обучавао добровољце за четничку борбу. Изабрао је људе које је учио разним вештинама, од употребе ножа и пушке до коришћења бомби и динамита. Наравно, неизоставна је била и обука пливања у леденој Великој Морави. Војни полигон су након напорне обуке свакодневно смењивале ћупријске кафане, којих је у то време било више него данас.

Уз име Војислава Танкосића мора да се спомене и да је био истакнути учесник балканских ратова, активни четнички војвода, шпијун, човек из сенке,… Аписов сарадник.

Иако је од Солунског процеса (1917) и стрељања Аписа прошао цео век, још све тајне његовог живота нису откривене. А једна од заборављених чињеница је да је Апис боравио и у Ћуприји.

О пуковнику Апису – Драгутину Т. Димитријевићу, пореклом Цинцарину, до сада је написано неколико књига из којих може да се сазна да је рођен у Београду 18. августа 1876. године, само пар дана пре рођења будућег краља Александра Обреновића. Након смрти оца Тодора млади Драгутин је остао са својом мајком Јованком и сестром Јеленом која је била удата за Живана Живановића, с којим је имала сина Милана. Мајка и сестра су имале највећи утицај на формирање његове личности.

Одлазак на војно усавршавање у Немачку је утицало да се Апис залаже за уједињење свих Срба у Велику Србију или Југославију, по узору на Пруску која је под Бизмарком давне 1871. године ујединила већину Немаца у Немачки Рајх. Под Великом Србијом тада се сматрало уједињење Срба у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Војводини са Краљевином Србијом.

Аписа велики број Срба памти по његовом чланству у Врховној централи тајне војне организације   „Уједињење или смрт“ познатије под именом „Црна рука“ (од 1911. године), а која се повезује са члановима Младе Босне који су извели Сарајевски атентат, који је послужио као повод за избијање Првог светског рата.

Мање је познато да је Апис од 1904. године био и члан Главног одбора четничке организације.

У току Првог светског рата је био руководилац обавештајне службе Главног генералштаба Српске војске, а на Солунском фронту, помоћник начелника штаба Треће армије.

Дуго је од очију јавности скриван прави разлог зашто је Апис стрељан 26. јуна 1917. године покрај Солуна, заједно са Радетом Малобабићем и Љубомиром Вуловићем. До данас се не зна где је сахрањен. На Солунском процесу је био званично оптужен да је био налогодавац неуспелог атентата на будућег краља Александра Карађорђевића, иако то никада није доказано. Апис није био ни прва, а ни последња жртва политичких манипулација.

Милан Живановић, Аписов сестрић, успео је 1953. године да покрене обнову судског процеса и посмртно ослободи сваке кривице Аписа и његове сараднике.

Долазак Драгутина Димитријевића Аписа у Ћуприју везује се за почетак Првог Балканског рата 8. октобра 1912. године. У то време је Апис био начелник у команди Коњичке дивизије. Након што је завршена мобилизација српске војске 18. септембра 1912. године Апис је дошао у Ћуприју да би се на железничкој станици опростио од свог сестрића Александра Сање Живановића, студента архитектуре,  који је погинуо првог дана рата на планини Лисица у околини Приштине. Из Ћуприје је Апис отпутовао у Врњачку Бању где је одболовао због тровања крви и малтешке грознице коју је добио боравећи претходно у Албанији.

Сто година је прошло од завршетка Великог рата коме су претходили Балкански ратови и свака српска варош тражи део своје историјске улоге у тим за Србе победоносним сукобима. Да ли је после победе Србија морала да буде Велика Србија или Југославија, питање је без одговора. Неспорно је да је Драгутин Димитријевић Апис због тога изгубио главу као жртва будућег краља Југославије.

А Ћуприја као да крије и тајну о војничким заставама. Познато је да српски војници нису изгубили ниједну своју ратну заставу, иако су у Великом рату немачки војници желели да имају такав ратни трофеј. Узалуд се цар Вилхелм надао поклону од свог генерала Мекензија.

Откуд онда да данас у Војном музеју у Бечу постоји ратна застава 2. Коњичког пука „Цар Душан“ првог позива?

Загонетку је направио један Ћупричанин – књижевник и академик проф. др Душан Матић (1898-1980). Оно што није успело генералу Мекензију у рату, решено је на једној аукцији за 15.000 евра.

Можда ће једног дана у ћупријском музеју да осване и поставка о Ћуприји као значајном гарнизоном месту у Србији. Можда, само можда, иако је постојање насеља поред Велике Мораве нераскидиво условљено војском.

Можда ће тада и име Аписа да се означи?