Нема човека који није пожелео да буде кадија, да тужи и да суди. И пошто право и правда није исто, онда остаје само уздах немоћника: „Стићиће Божја правда!“
Властодршци су одувек били ти који су одређивали право и пошто су замишљали да су баш они Божији изасланици, себи су давали моћ да одлучују о судбинама других.
Душан Силни је био правдољубив и потрудио се да нам 1349. године занавек остави свој законик, једнак за све. У Душановом законику најбројније су одредбе кривичног права. Предвиђене казне биле су: смртна казна, изгнанство за јеретике и полуверце, телесне казне, новчана казна, конфискација, казна лишења слободе, губитак часних права. Телесне казне извршаване су сурово: „да се ожеже“, „да му се рука одсече и језик одреже“, „да му се обе руке одсеку и нос сареже“, „да се осмуди“, „да се уши одсеку“, „а разбојник да се стрмоглав обеси, а лопов да се ослепи“. С обзиром на начин извршења, телесне казне су биле веома блиске смртној казни, посебно оне које су се састојале у осакаћивању. Осим смртне казне било је предвиђено и „да се уништи“ кривац (онај ко прима мито у црквеној управи). За умишљајно убиство се кажњавало убиством, а за извршење нехатног убиства било је предвиђено да се кривцу „обе руке одсеку“. За убиство родитеља или детета била је прописана смртна казна, „да се тај убица сажеже на огњу“. За убиство црквеног лица Законик је прописивао кумулативно смртну казну („да се убије“) и бешење.
И пошто у сваком житу има кукоља, тако и у сваком друштву има оних који су грешни, па треба да буду кажњени. Без обзира да ли су гладни или су незасити, да ли су осветољубиви или им само „прекипи“, да ли су политички „неподобни“, … Кривични законик се прилагођава тренутном стању у друштву.
Млада држава Србија је од свог буђења пре мало више од двеста година, почела да ствара све оно што треба да одликује цивилизовано друштво – почев од војске и полиције, па до школства, здравства и правосуђа.
Већи део државотворне енергије Првог српског устанка (1804-1813) био је усмерен на стварање новог правосудног система српске државе. Озбиљан рад на оснивању законодавне, извршне и судске власти почео је већ 1804, када су основани и први судови. Први правни акти који су се односили на српске судове донети су 1805. и, касније, 1809. и 1811. Судови и судска власт били су под надлежношћу Савета, основаног 1805. Новом уставном реформом 1811. основан је Велики вилајетски суд, као нека врста Министарства правде. Два важна закона, на основу којих се судило током Првог српског устанка, били су Закон Проте Матеје и Карађорђев законик.
Карађорђев криминални законик, донет 1807. године, предвиђао је казну лишења слободе под називом апс. Апс се изрицао учиниоцима лакших кривичних дела. Некада је изрицан заједно са неком другом казном, телесном на пример, а некада је апсаник задржаван у апсу и после извршене телесне казне, све док не надокнади штету. Најчешће казне су биле телесне, док казне сакаћења нису често примењиване. Смртна казна се извршавала стрељањем и вешањем.
Није тада Ћуприја, турска касаба крај Велике Мораве, била на репу државе, напротив. Преузимањем власти од Турске, млада Србија је у Ћуприји формирала све што је било потребно – касарну, суд, школу, цркву и затвор…. Касније и болницу, апотеку, библиотеку, дечији вртић….
Оснивање суда за ћупријску нахију, са зградом суда у Свилајнцу је било 1924. године (по новом календару 06.01.1825.). Седиште суда је у Ћуприји било од 1838. године. Кнез Милош Обреновић је прописао 1842. године обавезу апсеника да раде и то из два разлога: за њихово добро да не седе беспослени и да би се попунила државна каса. Забележено је да је 1844. године у Ћуприји било на издржавању казне „робије“ 32 „простих осуђеника“.
Окружни суд је до 1841. године био смештен у згради поред касарне, а затим у кући поред цркве.
У кругу касарне је 1865. године сазидан нов објекат намењен новоформираној понтоњерији.
Према Законику из 1860. године казне лишења слободе биле су: за злочине робија и заточење, за преступе и иступе казна затвора. Робија није могла бити краћа од две године, а извршавана је у робијашницама у којима су осуђеници били класификовани само по полу. За један број најтежих кривичних дела (разбојништво, паљевина, хајдуковање) као додатак казни изрицано је обавезно стављање у окове (лаке од две, или тешке од четири оке, „како коме суд одсуди“) и тежак рад у пољу или у самој «робијашници». Жене се не окивају и не изводе на рад ван затворског круга. За друга кривична дела окивање је било факултативно. Малолетници су такође били изузети од мере окивања, а од 1868. године и политички делинквенти. Иначе, окови су били предвиђени и као дисциплинска казна, али најдуже три месеца.
Казна тамнице извршавала се у земаљским казненим заводима, казна заточења у посебним земаљским казнионицама, казна робије у дистриктним казнионицама или затворима окружних судова, а казна затвора у судским затворима.
Мушки осуђеници су робију издржавали у Топчидеру крај Београда, а затвор од 1865. године у Ћуприји. Осуђенице су обе врсте казни лишења слободе од 1866. године издржавале у Ћуприји.
У време доношења Законика 1860. године и у првим годинама његовог важења, стварне могућности Кнежевине Србије у погледу услова за извршење казне лишења слободе биле су објективно још мале, али се ипак успевало да се робија и затвор издржавају на одвојеним местима (у Београду и Ћуприји, одн. од 1865-66. у Пожаревцу). „Све апсане су препуне свакојаки злочинаца, а највише разбојника и крадљиваца“, рекао је министар правде на Скупштини 1864. године. Те године је у Ћуприји било 485 робијаша, међу којима су биле и жене и малолетници. Највише су мушкарци били ангажовани на пословима у пољопривредном добру „Добричево“. Годину дана касније део робијаша је пребачен у Пожаревац, док су жене и малолетници остали. У септембру месецу у дозидану зграду апсане, која се налазила у кругу касарне, уселили су се војници новоформиране понтоњерске јединице због чега су и жене и малолетници пребачени у Пожаревац.
Године 1873. У Србији је укинуто физичко кажњавање, па је последица тога био повећан број лица осуђених на временске казне. Самим тим су повећане потребе за смештајем робијаша. Крајем деветнаестог века у Добричеву су радили 50 радника и 160 робијаша у оковима и под надзором стражара, који су били смештени на самом пољопривредном добру.
У Добричеву је до Првог светског рата постојао одељак Казненог завода, са око 200 осуђеника, који су обрађивали земљу и одржавали ергелу.
ПРЕЛЕПА ДОБРИЛА
„Ау, још једно теле је сломило ногу!“
Била је ово препознатљива реченица која је значила да стижу уважени гости из Београда. По оној народној „Какво печење, такво решење“ рађала се нада да ће Ћуприја да добије неку повољност у односу на друге општине.
Међутим, није било баш увек тако. У Централној Србији је постојало некада много ПИК-ова, пољопривредних комбината, сабрано бар 53. Иако је ПИК „Поморавље“ био један од најзначајнијих, републичке паре су чешће одлазиле у друге општине. Није помагало ни то што је „Добричево“ било најстарије пољопривредно добро.
А све је почело давне 1852. године. У Србији која се полако ослобађала од вековне турске власти пронађен је квалитетан угаљ у Сењском Мајдану, одакле је угаљ воловским запрегама транспортован у „Тополивницу“ Крагујевац. Кренуло се са индустријализацијом, па су занатске радње прерастале у фабрике. У Јагодини је почела са радом пивара, које данас више нема. Ћуприја је тада имала све атрибуте државности – и школу и војску и судство и апсану. Триста робијаша у оковима је обрађивало плодну моравску земљу.
Према историјским сазнањима затвор у Ћуприји је основан у време владавине Милоша Обреновића (1780-1860), када су осуђена лица упућивана на рад на пољопривредном добру Добричево. Објекат капацитета за смештај око 80 лица, саграђен је средином деветнаестог века, тачније 1852. године. Правило о домаћем реду апсанског завођења у Пожаревцу указује да је 1865. године казнени завод из Ћуприје премештен у Пожаревац.
Феликс Каниц путујући по Србији крајем деветнаестог века забележио је да у ергели Добричево поред неколико чиновника који станују у сасвим пристојној згради управе, по осталим многобројним зградама је размештено око 50 радника и 160 робијаша, од којих приличан број и овде ради у оковима и под надзором стражара.
Даље је Феликс Каниц забележио да је ергела Добричево поседовала 486 хектара ливада, пашњака и шума. У шталама је било око 100 чистокрвних пастува, затим 40 волова, десет крава и неколико бикова, приплодних овнова, оваца, јагањаца итд, а ту су и кошнице са пчелама, воћњаци и други видови узорне, рационалне пољопривредне производње.
Најстарија ергела у Србији је претворена 1892. године у „Државни сточни фонд“, од када се у Добричеву поред коња почело гајење и говеда, свиња и оваца. Министарство трговине је за Добричево, које је добило статус Централног института за државне ергеле и сточарство, године 1899. откупило недалеко од Ћуприје још 1.000 хектара земљишта. А све је почело 1852. године са 6 пастува и 50 кобила набављених од грофа Банфинија за 63.000 динара. У наредне четири године крдо је нарасло на 19 пастува и 111 кобила. Треба нагласити да је у Ћуприји постојала касарна са инжењеријом и да су за потребе војске гајене квалитетне расе коња.
Милош Обреновић није био само политичар, био је прави државник! Бринуо је и о свом потомству, осморо деце, четири сина и четири ћерке, које му је изродила кнегиња Љубица (1785-1843), као и о двадесет признатих и доста непризнатих ванбрачних детета.
Легенда каже да је у селу Паљане код Ћуприје живела прелепа Добрила у коју се кнез Милош заљубио. Више због ње, а мање због многобројних пријатеља у Ћуприји која је тада била прави обреновићски град, кнез је створио ергелу и пољопривредно добро које је назвао по својој љубавници. Прича се да из тог доба још увек постоји вила кнеза Милоша.
Легенда и историја се увек преплићу. У периоду од 1842. до 1858. године владар у Србији је био кнез Александар Карађорђевић, ожењен Персидом. Након 1858. године, па све до 1882. године Србијом је владао Михаило Обреновић (1823-1868), син Милоша Обреновића, ожењен Јулијом Хуњади. Михаило је ергели поред Пожаревца дао име по својој мајци Љубици.
Године 1852. основано је “Заведеније правитељствене ергеле” (ДОБРИЧЕВО). У одлуци о оснивању ергеле пише да је она основана ради “стварања првокласног коњског материјала за приплодне сврхе пољопривреде и народне одбране”. У години оснивања ергеле први ветеринар је био Драгутин Бертић, а њега је од 1856. године заменио Јован Екхер.
Неспорно је да је ергела у Добричеву основана због гарнизона у Ћуприји, па су зато и сви управници ергеле били војне старешине, најпре капетан Т. Петковић, а потом и мајор Лековић.
Поред ергеле, за коју неки кажу да ју је направио кнез Михаило тек 1868. године, у Добричеву се производила сточна храна, гајило се поврће и воће, оплемењивале су се житарице, кромпир, винова лоза, кајсије, мушмуле, разне сорте јабука, крушака и шљива. Било је тада и разних сорти дувана, турског и америчког. Наравно, чувале су се и кокошке у живинарнику, што је за сељаке било право чудо, јер су њихове кокошке спавале на ниским гранама жбунастог дрвећа у дну дворишта.
Интересантан је податак да је због близине ергеле „Добричево“ још 1874. године у Ћуприји почео да се развија коњички спорт, када је основано удружење коло јахача „Књаз Михајло“. Наравно, коњички клуб у Ћуприји је постојао све док је у ћупријској касарни постојала артиљеријска јединица са коњима који су вукли топове. У Ади, иза касарне, где је сада нови затвор, налазио се хиподром на коме су се надметали јахачи из целе Југославије.
Двадесети век је био буран за целу Србију.
Изградњом фабрике шећера у Ћуприји 1911. године почело се и са масовним узгајањем шећерне репе за потребе фабрике. Пољопривредни факултет је имао у Добричеву своје огледно имање. Стваране су нове биљне сорте, а прича се и да је свиња „Моравка“ настала укрштањем баш на фарми у Добричеву.
Мењали су се управници на државном пољопривредном добру. Посебно се истакао инжењер Квакан који је дошао из Америке. Он је вршио огледе са хибридним кукурузом. Касније је постао универзитетски професор у Загребу.
Прекрасан парк у Добричеву је био права ботаничка башта:
Одмах након стварања Краљевине СХС, касније Југославије, развијао се у Србији и синдикални покрет. Након металских радника организовали су се и пољопривредни радници запослени у „Добричеву“.
Први и Други светски рат нису битно утицали на редован рад пољопривредног добра „Добричево“.Период рада „Добричева“ између два светска рата остаје неоткривен зато што је документација уништена. Украјинац Квасневски је стрељан након доласка партизанске власти и тако су са њим нестали и подаци о „Добричеву“.
Остаје сећање на прелепе коње липицанере, који су се гајили у ергели Добричево све до њеног гашења 1959. године. У то време је Друг Тито Цару Хајлу Селасију, за његове кочије поклонио шест прелепих липицанера.
У социјалистичкој планској производњи створен је пољопривредни комбинат „Поморавље“ у чијем оквиру су били поред „Добричева“ и „7. Јули“ из Параћина, затим шећерана у Ћуприји, „Јухор“ из Јагодине, „Бонбонара“ из Параћина…
Пољопривредно добро „Добричево“ је имало у поседу и фарме у околним селима Мијатовац и Вирине, а у товилишту поред Ћуприје било је више објеката од којих се неки и данас користе, али у друге сврхе.
На врхунцу рада, на прелазу из социјализма у капитализам, у пољопривредном добру је радило око 300 радника, међу којима су били врхунски експерти у струци, инжењери, економисти,…. Било је и правих доктора наука. Планови за даљи развој су били изузетни.
За повећање приноса у ратарству планирано је наводњавање, направљена су два вештачка језера у Мућави и на Везировом брду, набављени су одговарајући системи за наводњавање. За прехрањивање и запрашивање биљака коришћена је пољопривредна авијација са сопствене полетно-слетне писте.
Планиран је развој воћарства и велика хладњача. Млеко би се прерађивало у Ћуприји, а не би се продавало млекарама у Скопљу и у Зајечару…. Пшеница, кукуруз и шећерна репа би се селектовањем гајиле углавном за семенску намену.
Све има свој почетак и крај.
Пољопривредно добро „Добричево“ је створено као државно, затим је било друштвено, а данас је приватно. Гаји се стотинак крава, обрађује се око 150 хектара државне земље у закупу. Грожђе рађа уместо шећерне репе.
На крају остаје дилема – да ли је прелепа и заводљива Добрила из Паљана била кума или име „Добричево“ потиче од давнина. Легенда је примамљивија од сувопарне историје, зар не?
Аутор:
Душан Стаменковић
Књига „ИЗНЕВЕРЕНА ОЧЕКИВАЊА“ садржи ову причу.
Затвор у Ћуприји је непрекидно постојао и у двадесетом веку, и у време мира и у време ратова. Најпре је био на једној локацији, а сада је на две локације.
Остаће ЋУПРИЈСКА ЋОРКА и у наредним деценијама. Мењаће се само услови које треба осуђена лица да испуњавају да би боравили баш у Ћуприји.
Ћорка, ћоркана, апсана, бувара, тамница, тамњача, бајбок, бајбокана, прдекана, … робијашница, су разни шатровачки изрази и синонима за затвор. Било како да се зове затвор, он остаје затвор. А овај ћупријски је један од најстаријих у Србији.
ЋУПРИЈСКА АПСАНА: МРЕЖА ОД ХАРТИЈЕ – Душан Стаменковић
Наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com Испорука књига на кућну адресу.
Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА
Душан Стаменковић 
Bravo Dušane izuzetno i kvalitetno opisano – čestitam.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person