ПРЕЛЕПА ДОБРИЛА

„Ау, још једно теле је сломило ногу!“

Била је ово препознатљива реченица која је значила да стижу уважени гости из Београда. По оној народној „Какво печење, такво решење“ рађала се нада да ће Ћуприја да добије неку повољност у односу на друге општине.

Међутим, није било баш увек тако. У Централној Србији је постојало некада много ПИК-ова, пољопривредних комбината, сабрано бар 53. Иако је ПИК „Поморавље“ био један од најзначајнијих, републичке паре су чешће одлазиле у друге општине. Није помагало ни то што је „Добричево“ било најстарије пољопривредно добро.

А све је почело давне 1852. године. У Србији која се полако ослобађала од вековне турске власти пронађен је квалитетан угаљ у Сењском Мајдану, одакле је угаљ воловским запрегама транспортован у „Тополивницу“ Крагујевац. Кренуло се са индустријализацијом, па су занатске радње прерастале у фабрике. У Јагодини је почела са радом пивара, које данас више нема. Ћуприја је тада имала све атрибуте државности – и школу и војску и судство и апсану. Триста робијаша у оковима је обрађивало плодну моравску земљу.

Према историјским сазнањима затвор у Ћуприји је основан у време владавине Милоша Обреновића (1780-1860), када су осуђена лица упућивана на рад на пољопривредном добру Добричево. Објекат капацитета за смештај око 80 лица, саграђен је средином деветнаестог века, тачније 1852. године. Правило о домаћем реду апсанског завођења у Пожаревцу указује да је 1865. године казнени завод из Ћуприје премештен у Пожаревац.

Феликс Каниц путујући по Србији крајем деветнаестог века забележио је да у ергели Добричево поред неколико чиновника који станују у сасвим пристојној згради управе, по осталим многобројним зградама је размештено око 50 радника и 160 робијаша, од којих приличан број и овде ради у оковима и под надзором стражара.

Даље је Феликс Каниц забележио да је ергела Добричево поседовала 486 хектара ливада, пашњака и шума. У шталама је било око 100 чистокрвних пастува, затим 40 волова, десет крава и неколико бикова, приплодних овнова, оваца, јагањаца итд, а ту су и кошнице са пчелама, воћњаци и други видови узорне, рационалне пољопривредне производње.

Најстарија ергела у Србији је претворена 1892. године у „Државни сточни фонд“, од када се у Добричеву поред коња почело гајење и говеда, свиња и оваца. Министарство трговине је за Добричево, које је добило статус Централног института за државне ергеле и сточарство, године 1899. откупило недалеко од Ћуприје још 1.000 хектара земљишта. А све је почело 1852. године са 6 пастува и 50 кобила набављених од грофа Банфинија за 63.000 динара. У наредне четири године крдо је нарасло на 19 пастува и 111 кобила. Треба нагласити да је у Ћуприји постојала касарна са инжењеријом и да су за потребе војске гајене квалитетне расе коња.

Милош Обреновић није био само политичар, био је прави државник! Бринуо је и о свом потомству, осморо деце, четири сина и четири ћерке, које му је изродила кнегиња Љубица (1785-1843), као и о двадесет признатих и доста непризнатих ванбрачних детета.

Легенда каже да је у селу Паљане код Ћуприје живела прелепа Добрила у коју се кнез Милош заљубио. Више због ње, а мање због многобројних пријатеља у Ћуприји која је тада била прави обреновићски град, кнез је створио ергелу и пољопривредно добро које је назвао по својој љубавници. Прича се да из тог доба још увек постоји вила кнеза Милоша.

Легенда и историја се увек преплићу. У периоду од 1842. до 1858. године владар у Србији је био кнез Александар Карађорђевић, ожењен Персидом. Након 1858. године, па све до 1882. године Србијом је владао Михаило Обреновић (1823-1868), син Милоша Обреновића, ожењен Јулијом Хуњади. Михаило је ергели поред Пожаревца дао име по својој мајци Љубици.

Године 1852. основано је “Заведеније правитељствене ергеле” (ДОБРИЧЕВО). У одлуци о оснивању ергеле пише да је она основана ради “стварања првокласног коњског материјала за приплодне сврхе пољопривреде и народне одбране”. У години оснивања ергеле први ветеринар је био Драгутин Бертић, а њега је од 1856. године заменио Јован Екхер.

Неспорно је да је ергела у Добричеву основана због гарнизона у Ћуприји, па су зато и сви управници ергеле биле војне стершине, најпре капетан Т. Петковић, а потом и мајор Левковић.

Поред ергеле, за коју неки кажу да ју је направио кнез Михаило тек 1868. године, у Добричеву се производила сточна храна, гајило се поврће и воће, оплемењивале су се житарице, кромпир, винова лоза, кајсије, мушмуле, разне сорте јабука, крушака и шљива. Било је тада и разних сорти дувана, турског и америчког. Наравно, чувале су се и кокошке у живинарнику, што је за сељаке било право чудо, јер су њихове кокошке спавале на ниским гранама жбунастог дрвећа.

Интересантан је податак да је због близине ергеле „Добричево“ још 1874. године у Ћуприји почео да се развија коњички спорт, када је основано удружење коло јахача „Књаз Михајло“. Наравно, коњички клуб у Ћуприји је постојао све док је у ћупријској касарни постојала артиљеријска јединица са коњима који су вукли топове. У Ади, иза касарне, где је сада нови затвор, налазио се хиподром на коме су се надметали јахачи из целе Југославије.

Двадесети век је био буран за целу Србију.

Изградњом фабрике шећера у Ћуприји 1911. године почело се и са масовним узгајањем шећерне репе за потребе фабрике. Пољопривредни факултет је имао у Добричеву своје огледно имање. Стваране су нове биљне сорте, а прича се и да је свиња „Моравка“ настала укрштањем баш на фарми у Добричеву.

Мењали су се управници на државном пољопривредном добру. Посебно се истакао инжењер Квакан који је дошао из Америке. Он је вршио огледе са хибридним кукурузом. Касније је постао универзитетски професор у Загребу.

Одмах након стварања Краљевине СХС, касније Југославије, развијао се у Србији и синдикални покрет. Након металских радника организовали су се и пољопривредни радници запослени у „Добричеву“.

Први и Други светски рат нису битно утицали на редован рад пољопривредног добра „Добричево“.

Период рада „Добричева“ између два светска рата остаје неоткривен зато што је документација уништена. Украјинац Квасневски је стрељан након доласка партизанске власти и тако су са њим нестали и подаци о „Добричеву“.

Остаје сећање на прелепе коње липицанере, који су се гајили у ергели Добричево све до њеног гашења 1959. године. У то време је Друг Тито Цару Хајлу Селасију, за његове кочије поклонио шест прелепих липицанера.

У социјалистичкој планској производњи створен је пољопривредни комбинат „Поморавље“ у чијем оквиру су били поред „Добричева“ и „7. Јули“ из Параћина, затим шећерана у Ћуприји, „Јухор“ из Јагодине, „Бонбонара“ из Параћина…

Пољопривредно добро „Добричево“ је имало у поседу и фарме у околним селима Мијатовац и Вирине, а у товилишту поред Ћуприје било је више објеката од којих се неки и данас користе, али у друге сврхе.

На врхунцу рада, на прелазу из социјализма у капитализам, у пољопривредном добру је радило око 300 радника, међу којима су били врхунски експерти у струци, инжењери, економисти,…. Било је и правих доктора наука. Планови за даљи развој су били изузетни.

За повећање приноса у ратарству планирано је наводњавање, направљена су два вештачка језера у Мућави и на Везировом брду, набављени су одговарајући системи за наводњавање. За прехрањивање и запрашивање биљака коришћена је пољопривредна авијација са сопствене полетно-слетне писте.

Планиран је развој воћарства и велика хладњача. Млеко би се прерађивало у Ћуприји, а не би се продавало млекарама у Скопљу и у Зајечару…. Пшеница, кукуруз и шећерна репа би се селектовањем гајиле углавном за семенску намену.

Све има свој почетак и крај.

Пољопривредно добро „Добричево“ је створено као државно, затим је било друштвено, а данас је приватно. Гаји се стотинак крава, обрађује се око 150 хектара државне земље у закупу. Грожђе рађа уместо шећерне репе.

На крају остаје дилема – да ли је прелепа и заводљива Добрила из Паљана била кума или име „Добричево“ потиче од давнина. Легенда је примамљивија од сувопарне историје, зар не?

Аутор:

Душан Стаменковић