СИСЕВАЧКЕ ТАЈНЕ

 

Хотел поред рибњака, базени са топлом водом, лепа природа, лош пут… у најкраћем је то слика Сисевца. О манастиру Сисојевац који је потпуно обновљен обично се само толико зна да потиче из времена када је направљен и манастир Раваница.

Ретко се прича о мало познатим монасима СИНАИТИМА који су се у Србији појавили у време када је кнез Лазар зидао задужбине. Поред хришћанских светитеља који се поштују и славе у Српској Православној Цркви, равномерно место заузимају и синаити Ромил Раванички и Сисој. Да ли је на обалама Раванице, Миросаве, Црнице, Ресавице, Ресаве и осталих река и потока подно Кучајских планина, било и других Синаита, данас нико не може са сигурношћу да тврди. Синаити су градили своје скитове, мале манастире у којима су живели пустињачким животом, мењајући овоземљаске лепоте једино лепим и прекрасним Христом. А пошто често кажемо да се у пределима источно од Велике Мораве, налазе мале Свете Горе, онда је оправдано и мишљење да су Синаити заслужни за све то.

Легенда каже да је река Црница добила име по страдању девојке која се са стене недалеко од манастира Сисојевац бацила у реку бежећи од Турчина. Вероватно је тако било. Турци су скоро потпуно уништили манастир који је обновљен тек у време распада комунистичке велике Југославије.

Прича о насељу Сисевац почиње у деветнаестом веку, скоро пола миленијума након изградње манастира Сисојевац. То је било време када Србија почиње да се индустријализује захваљујући угљу из Сењског Мајдана. Потребе за угљем су биле све веће и веће, па се кренуло у отварање нових рудника у околини постојећег. Равна Река, Баре и Сисевац добијају и своју железничку пругу. А угаљ из Сисевца се транспортовао и жичаром до фабрике цемента у Поповцу.

Након што је угаљ постао доступан свима у Србији, дошло је до наглог развоја индустрије у целој држави. У Поморавским општинама ничу нове фабрике, шећерана, стаклара, штофара, пивара,… и друге.

Судбина свих угљенокопа је била везана за Ћуприју, па су и административно насеља поред рудничких јама припадала Ћуприји.

Историчари треба да дају своју оцену и све о Ћуприји са Сењским Рудником, Равном Реком, Барама и Сисевцем сместе у једну лепу музејску збирку. Можда би тада Ћупричани схватили да су римске ископине поред Велике Мораве само део нечије туђе историје, а не српске?

Нечијом вољом давне 1955. године је држава осмислила општине уместо народних одбора, па је Ћуприја сведена на варош и оближњих седам катастарских општина – Батинац, Влашка, Иванковац, Мијатовац, Паљане, Супска и Ћуприја. Околне општине су порасле, па су села Трешњевица, Сињи Вир, Стубица, … припала Параћину, села Сењски Рудник, Равна Река, Жидиље, Језеро, … Деспотовцу, Дражмировац Јагодини… Додуше, село Батинац није морало да буде у Ћуприји, могло је да буде у Параћину. У годинама које следе је неправда према Ћуприји мало промењена и села Бигреница, Вирине, Сење, Јовац, Двориште и Остриковац су враћена Ћуприји.

Мало је познато да су законом о реституцији манастирима враћена велика имања Тако су и хиљаде хектара под шумом постале власништво манастира Раваница под чијим је окриљем и манастир Сисојевац. Још мање је познато да су Руси пошумљавали голети изнад Сисевца и Сењског Рудника.

Рат између Црвене армије и Белогардејаца у коме је страдало најмање један милион људи је трајао од 1917. до 1921. године (до 1923. године на далеком истоку Русије). Након завршетка рата у Русији Црни барон, како су још звали белогардејског генерала Петра Николајевича Врангела (1878 — 1928), организовао је масовну евакуацију са обала Црног мора. Врангел је са својим штабом отпутовао преко Туниса у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, где је постао вођа свих руских избеглица. Данас је његов гроб у руској цркви Свете Тројице на Ташмајдану, поред цркве светог Марка.

Током 1920.-25. године бела емиграција је у знатном броју учествовала у извођењу великих јавних радова у Србији. У околини Ћуприје и Сењског Рудника је било укупно око 1500-2000 Руса. Тако је формирано и насеље у близини Сисевца, у Горњем Летовишту. У дрвеним баракама је живело око 150 мушкараца, жена и деце, углавном целе породице, а међу њима су били свештеници и учитељи. Њихов задатак је био да на обронцима Јужног Кучаја изврше пошумљавање четинарима.

Људи који су одлучили да напусте свој дом у Русији били су углавном веома школовани за ондашње прилике у Краљевини Југославији. Нису то били само официри и племићи, него и лекари, инжењери, уметници… Временом су породице напустиле бараке у Горњем Летовишту и населиле су се у Равној Реци, Сисевцу, Сењском Руднику, Јагодини, Ћуприји. Многи потомци Руса и данас живе поред Велике Мораве и Ресаве… Препознатљива су презимена Јаркин, Коновкин, Шаров, Парфјонов, Ерор, Сукачев, Агачев (последњи члан лозе Мајаковски), Стародубцев, Ижогин, Черкашин, Новиков, ….

Данас мало ко зна како су Руси дошли у Сисевац, односно у Летовиште. Остатака њихових дрвених барака скоро да више нема. А и боље је можда што је тако, јер су у тим истим дрвеним баракама били смештени и озлоглашени Чачићеви четници који су на стотине људи бацили у оближњу Мијајлову јаму.

Ко данас шета кроз Сисевац може да запази и једно руинирано здање које је некада било летовалиште Војно Медицинске Академије из Београда. Зашто је баш у Сисевцу било смештено ово здање је посебна прича која се везује за средњи век када су у Сисевцу боравили изоловани лепрозни болесници.

Мост преко безименог потока у близини раскрснице на којој се скреће ка некадашњем летовалишту ВМА се носталгично зове Мост уздисаја, јер су се ту пре пола века родиле многе младалачке љубави. Било је то време након што је друг Тито посетио Сисевац, време процвата Сисевца, време које је много обећавало. Хотели, бунгалови, радничка одмаралишта, викендице… све је било пуно туриста и спортиста из Београда, Новог Сада, Крагујевца, Ћуприје… Изнад Црнице се налазила кафана са дрвеним подом испод кога се видела река, а по средини је био прави сто за билијар. У летњим вечерима музика је свирала испод акустичне шкољке… Биоскоп се налазио поред пута ка Грзи, а даље су били спортски терени. Извиђачи су имали шаторско насеље на пропланку који се уздизао непосредно иза одмаралишта ВМА… То време је сада само лепа успомена.

Сисевац данашњи је место које се поново рађа.

Да ли ће вековне сисевачке тајне да престану да буду тајне, показаће време.