СРПСКА ДИПЛОМАТИЈА

Политичари се деле на голубове и јастребове. Мудри су само они који разумеју да по потреби мора да буду или голуб или јастреб.

У свету у коме нема љубави, већ постоје само различити интереси, Нобелову награду за мир добијају државници који у истој календарској години воде ратове и склапају мировне споразуме.

Образложење за председника најмоћније државе на свету који је добио Нобелову награду за мир 2009. године гласи: „За изузетне напоре да ојача међународну дипломатију и сарадњу међу народима као и због рада на стварању света без нуклеарног наоружања“.

За српску дипломатију и њено рађање карактеристична су два догађаја у Ћуприји. Та два догађаја су веома важна за стварање државе Србије, како почетком средњег века, тако и почетком деветнаестог века.

Констатује се да је кнез Милош Обреновић (1783-1860) створио државу Србију након Другог српског устанка.

„Ето мене, ето вас, рат Турцима!“

Ову реченицу сваки Србин је знао, јер је уз њу у наредна два века гинуо за Србију.

Убрзо након почетка сукоба са Турцима Милош Обреновић, који је тада имао 32 године, склопио је споразум са Марашли Али пашом, па је у Београдском пашалуку уведена заједничка српско-турска управа која је омогућила Србима напредак на друштвеном и економском плану.

Милош је лично преговарао са Марашлијом који му је даривао скупоцене поклоне. На основу преговора Милоша и Марашлије послате су одлуке Порти на разматрање. Преговори, а не рат и крвопролиће, одигравалили су се у Ћуприји у неколико узастопних месеци, да би кончано 25. октобра 1815. године био склопљен усмени договор. Султан је на основу договора из Ћуприје почетком 1816. године послао Марашлији осам фермана који су регулисали нов положај Срба у Београдском пашалуку.

Цинцар је био главни преводилац у преговорима, ево једног цитата о томе:
„При преговорима са Марашлијом Милошев тумач био је неки Димитрије,  вероватно иста особа са „Грком“ Димитријем који је био „доглавни момак“ Милошев. Димитрије Ђорђевић, „родом Грк из Маћедоније, дошао je y Србију 1804 год. с крџалијама“. Говорио је српски, грчки и турски. Милош га је врло волео „те је наредио, те су Димитрија и његову жену помишали у црквама на јектенијама као што је помињан сам кнез Милош и његова рођена браћа. Кад би пак откуд с пута долазио у Јагодину Димитрија су дочекивали учитељи и ђаци и певали му каогод и кнезу Милошу“.

Средњовековна Србија и њено стварање је такође везано за Ћуприју, односно тадашње насеље Равно.

Римски каструм Хореум Марги, касније Планум, па Равно, спомиње се као Рабнеле у опису крсташког похода краља Хајнриха Лава 1172. године.

Стефан Немања је 1189. године код Равна дочекао Фридриха Барбаросу.

Немањин син Стефан Првовенчани се 1215. године у Равном сусрео са Угарским краљем Андријом. Тај сусрет је записан у више историјских докумената. Сусрет два владара у Равном је трајао 12 дана, а на крају су се владари даривали скупоценим златним поклонима.

Равно се налазило на таквом географском положају да је било погранично место, па је временом изгубило свој значај. Касније је кнез Лазар у Раваничкој повељи споменуо Равно када је својој задужбини манастиру Раваници поклонио 150 села поред Равног.

Ћуприја је од памтивека била војничко место, и данас је гарнизонско место.

На дан 29.05.1999. године, Ћуприја је последњи пут страдала приликом ракетирања НАТО авијације. Да није потписан Кумановски споразум и трећи пут била бомбрадована те ноћи када је потписана капитулација.

Следеће спомињање Ћуприје нека буде везано за дипломатски успех државе Србије. Ипак је дипломатија и умеће преговарања значајније од ратног страдања.

Српска дипломатија мора да буде изнад ратно-хушкачких циљева.

Да ли је дипломатија када се направи зграда амбасаде у некој држави или је дипломатија вештина вођења политике у односу на стране државе или је… питање је за студенте политичких наука?

Да ли ће у свом постојању српски град Равно, данашња Ћуприја, и по трећи пут да буде место судбоносних догађања за Србију? Да ли ће српска дипломатија поново да победи баш у Ћуприји?