ПРЕДСЕДНИК КРАЉ

Kraljevska kruna srpske kraljevske dinastije karadjordjevica
Краљевска круна династије Карађорђевић

После јутарње шетње Променадом волео сам да попијем кафу са ратлуком у хотелској башти. Прелиставао сам новине, понекад решавао укрштене речи, бацао поглед на шеталиште, најчешће сам се досађивао. Можда сам ја некакав особењак, недружељубив тип. Можда сам само уживао у тренутној самоћи.

За суседним столом су седела два старија господина. Гласно су разговарали и то ме је нервирало. С којим правом се толико деру? Силом прилика сам морао да слушам њихову расправу. А онда сам схватио да их ја пажљиво прислушкујем.

Да ли би ова бања данас уопште и постојала да пре стотину година није било краљева који су је заједно са аристократијом створили?

А да ли би ми седели у овом хотелу да није било социјализма и Тита који је градећи синдикална одмаралишта развијао бању?

Па да, Тито није био обичан председник државе, он је био доживотни председник. А доживотни председник државе може да буде једино краљ. Дакле, Тито је био краљ, ма био је цар!

А како би Срби могли да живе, а да се не деле међусобно? Једни су за краља, други су против краља. Једни су за партизане, а други су за четнике. Једни су за „Црвену звезду“, а други су за „Партизан“. Поделама никад краја.

Свако има свој став, свако има своју причу, и као да нико никог не жели да саслуша.

Да ли бисмо ми сада живели боље и срећније да је Србија остала монархија као до почетка Великог рата?

Pojam kralj
Појам КРАЉ

У најширем смислу, појам „монархија“ означава облик владавине у којем једна личност – монарх – поседује врховни ауторитет у погледу вршења власти у држави, врши церемонијалне дужности и представља отелотворење националног идентитета те државе. Иако су поједине монархије политички организоване као изборне, положај монарха је најчешће наследни и доживотан, те престаје једино смрћу или абдикацијом. Монарх је, по правилу, носилац титуле (попут „краљ“, „цар“, „кнез“ и слично) која је такође наследна, а привилегије и достојанство које та титула носи са собом обухватају и породицу, тј. династију тог монарха.

Количина стварне власти концетрисане у личности монарха варира у зависности од уставног, политичког и друштвеног уређења конкретне државе. Примера ради, монархија може бити чисто симболична (тзв. „крунисана република“), када монарх има искључиво симболичну улогу и врши церемонијалне дужности. Уставна монархија постоји када монарх има одређену и ограничену улогу у вршењу стварне власти. Монархија такође може бити и апсолутистичка, када монарх представља централну личност аутократског режима и врши неограничену стварну власт.

Монархија је све до 20. века представљала убедљиво најраспрострањенији облик владавине. Четрдесет и пет држава у свету данас има монарха за шефа државе, од којих шеснаест спада у крунске земље Комонвелта на челу са краљицом Елизабетом II. Готово све савремене монархије су уставне монархије у којима монарх има јединствену церемонијалну улогу и ужива одређене прерогативе, али се истовремено налази изнад дневне политике и врши власт уско ограничену уставом.

Као облик владавине, монархизам је суштински неодвојив од историје српског народа. Кнез Вишеслав (у неким изворима – Војислав), први владар Срба на Балкану чије је име поуздано забележено у конвенционалим историјским изворима, припадао је династији Властимировић, која је још у 8. веку имала установљени родослов, знамење и право на наследно кнежевско достојанство. Немањићи, који су са Властимировићима били повезани по женској линији, владали су више од два века средњовековном српском државом као велики жупани, краљеви и цареви.

Први српски устанак је фактички подигнут (само)проглашењем Ђорђа Петровића – Карађорђа за великог вожда Србије, што је титула која је непосредно приликом подизања устанка 1804. године одређена (а 1808. и 1811. године и у писаној форми потврђена) као владарска и наследна. Титулу великог вожда од 1815. године носио је Милош Обреновић, да би је касније заменио титулом кнеза, коју су носили сви владари из династије Обреновић (и један из династије Карађорђевић), све до Милана I Обреновића, првог краља у савременој српској историји, који је 21. фебруара 1882. године прогласио Србију за краљевину. Његов син Александар владао је Србијом као последњи краљ из династије Обреновић – након Мајског преврата и његове смрти, краљевско достојанство поново је припало династији Карађорђевић, која је Србијом (најпре као засебном краљевином, онда у склопу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а затим у оквиру Краљевине Југославије) владала све до 1945. године. Монархистичка традиција, која је у сржи српске националне свести утемељена током дословно непрекинутог низа од скоро дванаест векова, потиснута је 29. новембра 1945. године насилним путем, од стране комунистичке организације, незаконитом и противуставном одлуком нелегитимног тела, тзв. „уставотворне скупштине ФНРЈ“.

Ексклузивна фотографија на којој је краљ Милан, други са леве стране, равноправан у друштву немачке и европске аристократије 1887. године. У средини је немачки цар и пруски краљ Вилхелм I, десно од њега је шпански краљ Алфонс XIII, крајње десно у првом реду је краљ Саксоније, иза њега је принц од Велса, будући енглески краљ Едвард VII. У последњем реду у средини је будући немачки цар Вилхелм II.

Kralj Milan Obrenovic
1887. Краљ Милан Обреновић
grb 1918
Грб 1918.

Расправа за суседним столом у хотелској башти водила се целог преподнева само око пар питања везаних за могућност да Република Србија поново постане Краљевина Србија.

Да ли бисмо сада живели овако, да уместо краља нисмо имали свакојаке председнике државе? Многих од тих председника се више и не сећамо – нису за собом оставили никакав траг. Многе памтимо само по злу. Било је и оно старо: „Сјаши Курта, да узјаши Мурта“. Неки су себе замишљали као да их је сам Бог послао, као да су они спасиоци Србије.

Република Србија нема сопствену историју, а једина достигнућа, победе и  периоди  на које може бити поносна припадају, заправо, Краљевини Србији.

Oplenac
Опленац
Grb kraljevskog doma karadjordjevica
Грб краљевског дома Карађорђевића

Краљ је прави чувар националног идентитета, државне стабилности и друштвеног јединства. Парламентаризам, који се универзално сматра за цивилизацијску тековину човечанства и темељ слободног друштва, настао је и најбоље функционише у монархији. Данас, у 21. веку, монархија представља најбољи начин за „спајање“ традиционалног и модерног, као и најчвршћу гаранцију слободе, транспарентне демократије и људских права. Није случајност чињеница да су скоро све најразвијеније државе савременог света по облику владавине монархије, попут Норвешке, Шведске, Данске, Велике Британије, Канаде, Јапана и других.

Да, да, али Француска и Немачка су се одрекле монархије. Швајцарска је тек нешто посебно, прича о вековима непромењеном уставу, о четири језика, о три народа у једној држави. Како ли би то могла да изгледа Швајцарска као монархија? Швајцарска, званично Швајцарска Конфедерација, федерална је парламентарна република у средњој и западној Европи. Чини је 26 кантона и град Берн, који је седиште федералних власти…

И опет постоје непомирљиве разлике у схватању да ли би било добро да Србија буде парламентарна монархија на челу са краљем, без председника државе?

Монарх као својеврсни „громобран“ за народне емоције и симбол патриотизма спречава манипулисање тим категоријама од стране политичара и оставља политичаре народу на оцену према раду и заслугама. Такође монарх, као ванпартијска личност и директни представник и савезник народа предстваља много јачу контролу политичара од председника који је један од њих и фактички страначка личност. Много је лакше договорити се са председником за потписивање лошег закона, него га изнети пред краља, који ће лакше одбити потписивање и алармирати народ. Управо је то савршена мера модерних монархија, монарх сам заправо не може ништа, али уз подршку било које друге полуге власти може предузимати битне мере. Уз подршку владе може да распусти скупштину, уз подршку скупштине владу, а у важним ситуацијама уз подршку народа може да предузме и још теже и важније мере. Монарх дакле више не влада сам и тога нико не треба да се плаши, али је исто тако независан од политичара и кључни савезник народа у евентуалним кризним моментима.

Српском менталитету је потребан вођа, а онда да ли је много боље да то буде симболички вођа, јасно ограничен и тога свестан, који неће ризиковати да прекорачи своја права барем звог својих потомака?

И тако док сам уживајући на јутарњем сунцу удобно заваљен прислушкивао разговор за суседним столом, схватио сам да је заговорник повратка монархије на неки начин везан за Републику Српску.

Персоналном унијом, а то је модел када један монарх носи више круна и титула, елегантно би се решио проблем статуса нпр. Републике Српске. Она би могла остати у Босни и Херцеговини, али за свог монарха и носиоца своје круне признати Краља Србије. Као Краљ Србије и на пример Кнез или Војвода Српске, монарх лично би решио проблем осећаја припадности тамошњих Срба, а за то не би морале да се мењају границе и потреса регион. Тај модел је релативно раширен у свету где скоро да су ређи монарси са само једном титулом, па би било тешко нападати га, односно био би одржив и стабилан.

Jelena Anzujska
Јелена Анжујска

Монархије се међусобно поштују и кроз историју је потврђено да се бракови склапају између чланова породица које припадају различитим народима. Нема Србина који не зна ко је била Јелена Анжујска, супруга српског краља Стефана Уроша 1 (владао 1243—1276) и мајка краљева Драгутина и Милутина. Легенда каже да се после три године од своје смрти јавила у сну једном монаху, те када су отворили њен гроб тело је нађено цело и очувано „као у роси“. Од те 1317. она се слави као светитељка 30. октобра по црквеном календару односно 12. новембра по новом календару. Њено прво житије написао је српски архиепископ Данило Други као житије прве српске краљице која је постала светитељка.

Кључни аспект успеха монархистичког облика владавине у најразвијенијим светским монархијама је аристократија. Монарх не може и не сме бити непосредно и директно изложен – ни метафорички, ни физички – променљивим и непредвидљивим интересима дневне политике и исхитреним хировима неуких. Предуслов стабилног континуитета монархистичког облика владавине јесте постојање читавог једног друштвеног сталежа којем ће status quo стабилне монархије увек бити драгоценији од ризичних друштвених експеримената попут републиканизма.

Ех, а онда се јавља кључно питање – ко би у данашњој Републици Србији припадао аристрокатији? Да ли би то били тајкуни који су се енормно обогатили последњих година? Да ли би то били народни посланици који деценијама седе у скупштинским клупама? Да ли би то били припадници само партије на власти? Да ли би то били …?

Аристократија, најједноставније речено, није ништа више него скуп породица. Породица се темељи – или би барем требало да се темељи – на истим оним начелима која монархију чине објективно најнапреднијим обликом владавине. Верност, послушност, поверење, част, хијерархија, дужност, одговорност, вера, пожртвовање, несебичност – свака породица која се сложно посвети овим принципима постаје један од незаменљивих стубова шире друштвене заједнице. Чак и у случајевима да монархија буде укинута, угрожена, пољуљана или народу насилно одузета, породица остаје као једина друштвена јединица која је у стању да кроз моралну кризу републиканизма или анархије сачува ове узвишене вредности. Такве породице се повезују у родове, родови у савезе, а савези у друштвену елиту – аристократију. На врху такве пирамиде може бити једино краљ, а света је дужност свих оних који се на помен речи „аристократија“ осећају позванима и прозванима да у његовом одсуству принципе монархизма очувају барем на својим огњиштима – за нека боља времена.

Време брзо пролази. Много брже него што ми желимо. Галама на чувеној бањској Променади ме је тргла и подсетила да треба да прошетам до Снежника и попијем лековиту воду. Као да ћу због те воде дуже да живим. Устао сам и оставио двојицу господина који су за суседним столом и даље расправљали о повратку монархије у Србију. Последње што сам чуо је било питање зашто Карађорђевићи, а не Обреновићи?

Sa Kraljem
Жељко Љубанић на Белом Двору

П.С. Захваљујем се господину Жељку Љубанићу, адвокату из Јагодине, на детаљним информацијама које сам користио приликом писања.

Аутор: Душан Стаменковић

2 thoughts on “ПРЕДСЕДНИК КРАЉ

Add yours

  1. Apsolutno saglasna sa mojom dragom Bekicom.Od svih diskusija vodjenih na temu monarhija i obajsnjenja datih u raznim tv i radio emisijama nisam stekla utisak da je narodu bolje sa kraljem nego sa predsednikom.Ja nisam imala mogucnosti da putujem po svetu.Obisla sam par zemalja,okolnih normalno,medju njima i Sovjetski Savez i kad sam u bivsem Lenjingradu videla zamski dvorac Romanovih,pa letnju rezidenciju u Petrovom selu na obali Baltika i Katarinin dvorac u Puskinovom selu bila sam zaprepascena velicinom i sjajem kojim odisu.A gledajuci razne filmove vidi se da su bili nesiti ,ma ciji kraljevi i kraljice bili.

    Liked by 2 people

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: