ЋУПРИЈСКА АПСАНА: МРЕЖА ОД ХАРТИЈЕ

Нема човека који није пожелео да буде кадија. Да тужи, да суди, да мери туђе грехе на својој ваги. Али тамо где право и правда не деле исту постељу, настају зидови. У Ћуприји, граду који лежи на слојевима римског малтера античког каструма Horreum Margi, ти зидови имају посебну тежину. Апсана је ту вековима – ћутљива, стрпљива и ненасита.

Године 2001. ваздух у ћелији био је тако густ да се могао резати ножем. Мирис влажног бетона, буђи, зноја и слабе дезинфекције продирао је у поре. У простору предвиђеном за четири особе, боравило је осам тела. Решетке кроз које је небо изгледало само као исечак сиве хартије биле су једини прозор у свет, заједно са четрдесет минута шетње дневно.

Албански политички затвореници били су потпуно изоловани. Управо због те изолације, „оперативне позиције“ Државне безбедности – доушници који су плели мрежу изнутра – морали су бити из њихових редова. Једино су они могли да приђу довољно близу.

На ивици затворског лежаја седео је Албин Курти. Тада је већ био препознатљиво лице отпора: млади студентски бунтовник, један од главних вођа приштинских протеста и портпарол политичког крила ОВК под вођством Адема Демаћија. Због кривичних дела из чл. 125 и чл. 136 КЗ СРЈ – тероризма и удруживања ради непријатељске делатности – Окружни суд у Нишу (К 337/99) осудио га је на максимално строгу казну затвора од 15 година. „Они мисле да ме овде претворе у број и досије“, мислио је. „Али ја нећу дати ни реч, ни слабост. Ако изађем – изаћи ћу цео. Изаћићу са својом идеолошком браћом заједно.“

Док је Курти у тескоби ћелије чувао своју тишину, десетак километара даље, у јагодинском одељењу Ресора државне безбедности, 6. марта 2001. године откуцана је хладна оперативна белешка под бројем 038102. Њен наслов је оголио стварни циљ службе: „предлог за стварање компромитујуће документације“.

Информатори са шифрама „Лептир“, „Роби“ и „Метар“ – људи који су са Куртијем делили исти хлеб и исту затворску судбину – вредно су извештавали. „Лептир“ је био најближи. Његови подаци били су прецизно усмерени ка дискредитацији: наводи о Куртијевој „изразито хомосексуалној оријентацији“, његов презир према „бандитима из шуме“ попут Хашима Тачија и Јакупа Краснићија, па чак и наводни план да након изласка побегне у Норвешку. Држава је мастилом покушавала да изгради зидове који су јачи од бетонских.

У мају 2001. године, затворска тишина је накратко прекинута. У ћупријску апсану ушао је Фахри Муслиу, тада новинар у успону, дописник Voice of America и приштинског листа Zëri. Овај редак и дуг интервју није био случајност – дозволу за улазак у затвор дао је лично тадашњи министар правде Владан Батић. Под будним оком система, Курти је говорио мирно, али непоколебљиво. Није тражио милост за себе, већ је захтевао колективну слободу за све политичке затворенике.

Коначни расплет стигао је пред крај године. 7. децембра 2001., под снажним међународним притиском, председник СР Југославије Војислав Коштуница потписао је указ о амнестији. Курти је изашао на слободу. Није отишао у Норвешку и није се сломио под теретом компромитујућих белешки.

А Ћупријска апсана је остала. Мењају се само лица и методе, али зидови од бетона и даље стоје, док се мрежа од хартије и даље плете – тихо и прецизно. Остаје и питање: колико је робијаша, од постанка ове апсане, проклињало и затвор, и чуваре, и саму Ћуприју?

Кога ће те силне клетве заиста стићи?