ГЕГУЛА

ПРЕЋУТАНО ЗЛО УВЕК СЕ ВРАЋА У ДРУГОМ ОБЛИКУ

Српски Гегула се у два балканска рата борио против православне браће, против Бугара.

А после се српски Гегула борио против Аустругарске монархије у чијој су војсци опет била браћа, додуше и православне и католичке вере. Они преко Дрине су за себе говорили и да су мухамедове вере.

Тек 1915. године, измучени српски Гегула или просто речено Геџа осетио је немачки бес и освету.

Повлачећи се према Солуну, у коме је тада живело највише Цинцара, а најмање Грка, српском Гегули су „браћа“ Бугари пресекли пут. Отуда је Гегула кренуо преко Проклетија у српски Скадар.

Савезници су направили Солунски фронт 1916. године више због себе, а мање због српског Гегуле.

И онда је дошла 1918. година, Гегула је самлео православну браћу Бугаре на Кајмакчалану, па је незадрживо кренуо да ослобађа своју Србију, али и браћу која је до тада живела у Аустроугарској монархији.

Не знам да ли да даље пишем латиницом, да би лакше то читала наша браћа коју смо ослободили.

Аустроугарска се распала, а на крајњем југу те више непостојеће царевине живели су Срби, Хрвати и Словенци који су већ октобра 1918. године у Љубљани формирали своју међународно непризнату Државу Словенаца, Хрвата и Срба. Месец дана касније Народно веће Државе Словенаца, Хрвата и Срба прогласило је УЈЕДИЊЕЊЕ са Краљевином Србијом.

Српски Гегула је имао само пушку и само је слушао команду да иде напред. Није га нико ништа питао, а није му ни причао ништа.

Регент Александар је 1. децембра прогласио Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.

Неколико дана касније српски Гегула је ушао у Загреб и то на захтев Загрепчана како би се у Загребу обновио ред и мир!

Цитат: „У бившој аустроугарској војсци јесу дисциплина и ред посве уништени: Држава Словенаца, Хрвата и Срба стоји пред опасношћу да буде похарана од враћајућих  се чета са бојишта. Влада српске државе се умољава да што скорије пошаље своје чете. Брзи одговор се умољава.“

Завршен цитат.

И Ријека се зажелела српског Гегуле из 2. батаљона, 5. пешадисјког пука Дринске дивизије. Сплићани су 20. новембра дочекали 2. батаљон 13. пешадијског пука Тимочке дивизије.

И опет следи цитат:

„Браћо у срцу нашем најмилија, неумрли витезови српски! Добро нам дошли непобједиви соколови наши! Добро нам дошли ослободитељи наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији… Да живи Краљ Петар! Да живи Српска војска!“

Завршен цитат.

У Републици Србији се 11. новембра од 2012. године обележава ДАН ПРИМИРЈА у Првом светском рату. Тада су примирје потписали у једном железничком вагону представници Силе Антанте и Немачке.  

Гегула је ратовао и за њега је било много важније што је у Београду 13. новембра 1918. године склопљено такозвано „БЕОГРАДСКО ПРИМИРЈЕ“ којим је завршен рат између Краљевине Угарске и савезничких држава, односно престала су ратна дејства и даље погибије српских гегула. Српски Војвода Живојин Мишић је био потписник.

Након распада двојне монархије 31. октобра 1918. године у Мађарској је проглашена Мађарска демократска Република. Територија ове самопроглашене републике била је огромна и обухватала је данашњу Војводину, Славонију и део Румуније.

Београдским примирјем било је предвиђено да се угарска војска повуче иза линије Бистрица-Мориш-Суботице-Баја-Печуј-Драва. У међувремену су ослобођени Банат, Бачка, Барања и Трансилванија. Накнадно је и део Словачке одвојен из Мађарске.

Српски Гегула је знао само да ратује. Заборавио је да победници имају право на ратни плен и на ратну репарацију којом би од поражених надокнадио губитке у својој држави. А поражени су били и Бугари и Словенци и Хравати, па и Срби из Босне, Мађари…

Заборавио је српски Гегула да више није имао своју Краљевину Србију.

Нова Краљевина Срба, Хравата и Словенаца морала је истовремено да плаћа ратну одштету државама победницама и да је прима од поражених. Од поражених који су добровољно се припојили Краљевини Србији.

Гегула више и не зна за Београдско примирје, па га и не слави. Али зато поносно ставља на ревер цвет Наталијине Рамонде, цвет феникс. Амблем Дана примирја у Првом светком рату је поред цвета Наталијине Рамонде и трака Албанске споменице.

И тако испод Тријумфалне капије у Паризу једнако се вију заставе победника и поражених. Краљевина Србија као да није ни постојала.

А шта данас ради српски Гегула?

Па ништа, не обележава Београдску војну конвенцију којом је стварно у Србији завршен Први светски рат. Прави Дан победе је уступио месту Дану примирја.

Плаши се српски Гегула да не увреди брата Орбана и Мађаре, као и Хрвате, Словенце, Бугаре… Европљане.

Можда данашњи Гегула није потомак оних неустрашивих Гегула с почетка 20. века?

„Браћо у срцу нашем најмилија, неумрли витезови српски! Добро нам дошли непобједиви соколови наши! Добро нам дошли ослободитељи наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији… Да живи Краљ Петар! Да живи Српска војска!“ – рекоше Сплићани 1918. године.

Пре српског Гегуле Хрвати, Словенци, Македонци… робовали су Турцима, Мађарима и Аустријанцима.

Гегула је остао у својој Србији, а Хрвати, Словенци, Македонци, Муслимани постоје сада само где је Гегула ногом ступио и донео им слободу и државност.

Има ли Македонаца у Бугарској? Има ли Хрвата у Мађарској? Има ли Словенаца у Аустрији?… Нема их. Постоје само у државама које је створио Гегула ослобађајући их од Османлија, Угара, Шваба…