ЋУПРИЈСКЕ ЛИЧНОСТИ – АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВИЋ

У фадбалу се најдуже памте голготери, мање одбрамбени играчи, а још мање тренери. Тако је и у атлетици, памте се само златне медаље, мање светски и европски рекорди, а још мање сви они атлетичари у клубу заједно са тренером који су омогућили победу.

Веру Николић, Драгана Здравковића, Снежану Пајкић,… да не набрајам све ћупријске атлетичаре шампионе, памте старије генерације. А млађи људи о ћупријским атлетичарима могу да се информишу на интернету – од википедије до јутјуба. Међутим, о човеку који је прославио Ћуприју преко атлетике, о легендарном Аци Александру Петровићу, скоро да нема података ма колико се гуглало.

Александар Петровић (1934-2006) је био наставник географије који је цео свој век посветио младима, а пошто се и сам бавио атлетиком трудио се да у Ћуприји препозна талентоване тркаче и омогући им да се докажу на спортским борилиштима.

Сав свој живот је посветио краљици спортова занемарујући себе.

Дечаци и девојчице, момци и девојке, слушали су његове савете, упорно су трчали по киши и снегу, није им сметала кошава, пропадали су у моравску тињу и блато, давали су све од себе. И постизали су изненађујуће резултате.

Нико није очекивао да у маленој Ћуприји која је имала најобичнију стазу за тркање на градском фудбалском стадиону, постоје тако успешни атлетичари, посебно тркачи. Више од педесет спортиста је прошло тренинге Аце Петровића. А ти тренинзи су били потпуно природни, без употребе техничких помагала, без употребе витамина и свакојаке хемије. Највише се трчало поред Велике Мораве.

Забележене су његове речи: „Атлетика није профитабилан спорт, јер је у првом реду ентузијазам, па затим све остало. Ми нисмо увек атрактивни, већ само у оном тренутку када имамо велике шампионе који су способни да обарају светске рекорде, освајају првенства Европе, да буду финалисти олимпијских игара“.

Све је почињало најчешће на школском кросу. Трчали су клинци и клинцезе, а Александра Петровић је бирао међу њима таленте, будуће прваке. Првих десет је обавезно позивао да дођу на стадион.

Касније су следили одласци на разна крос такмичења у ондашњој Југославији и на Балкану.

Свако од ћупријских тркача је био добар у неколико дисциплина, па се опредељивао за ону која му је највише одговарала. И после су се ређале медаље.

Памти се европско првенство у Сплиту 1990. године. У Хрватској је постојало антијугословенско расположење, па је тако и химна извиждана. Али када је Снежана Пајкић тријумфофала, Фрањо Туђман, који је седео у ложи на стадиону, одмах је понудио хеликоптер да се Александар Петровић и Снежана Пајкић врате у своју Ћуприју. Вероватно се Туђман тада сетио своје војничке службе у ћупријској касарни, па је и њему срце заиграло.

Незабораван је дочек у Ћуприји осамнаестогодишње Вере Николић и Александра Петровића након што је 4. септембра 1966. године Вера победила у трци на Неп стадиону у Будимпешти на европском првенству освојивши прву златну медаљу на 800 метара.

https://www.youtube.com/watch?time_continue=5&v=JC71gJ8HBMk

Касније, 20. Јула 1968. године, на лондонском „Кристал Паласу“ златна Вера је оборила светски рекорд на 800 метара који нико у наредне три године није могао да достигне. Било је то довољно да је доживотни председник Тито прими и честита јој на медаљи.

Наравно, Александар Петровић је запазио и Веру Николић на школском кросу, када је Вера имала само 13 година.

Драган Здравковић је најпре волео да игра фудбал, тек касније га је Александар Петровић убедио да је бољи атлетичар него фудбалер. Било је то 1975. године. Заједно са Зором Томецић је тренирао спремајући се за трке на 800 метара. Опробао се и на 5.000 метара, али рекордер је постао на 1.500 и на 3.000 метара.

И док се бележе спортски резултати тркача, успех Александра Петровића као да је остао негде са стране.

Данас се у Ћуприји одржавају уличне трке, најстарије градске трке, па је у спомен на Александра Петровића улична трка названа „Меморијал Александра Петровића“.

И некако то је све о Александру Петровићу.

Ћуприја га полако заборавља. Као што и свет полако заборавља Ћуприју.

Проводио је наставничке дане Александар Петровић у Ћуприји. Након завршених студија на Природно-математичком факултету Предавао је ђацима географију. Атлетика му је била хоби. Не, не хоби – атлетика је била цео његов живот.

Верујем да када би се спровела нека анкета на улицама Ћуприје, када би се случајни пролазници питали ко је то Александар Петровић, одговор би најчешће био – кошаркаш, тренер у кошарци, филмски редитељ, …

Само они старији би рекли – Аца је прославио Ћуприју.

Александар Петровић је преминуо 20. августа 2006. године у 72. години живота после кратке и тешке болести.

Иза њега су остали Вера Николић, Снежана Пајкић, Зора Томецић, Драган Здравковић, Владан Ђорђевић, Дејан Пајкић, Љиљана Шушњар, Мирослав Павловић, Душан Кошутић,… Три олимпијаде у Мексику, Москви и у Лос Анђелесу. Више од 40 медаља са шампионата Балкана, 14 са првенстава Европе, један светски рекорд.

Руководио је летњим кампом младих атлетских талената под покровитељством Министарства спорта и омладине и РТС-а.

Тартан стаза  је остала велика жеља Александра Петровића. Очекују се у Ћуприји прва такмичења на новој тартан стази у току 2021. године, више од пола века након што су атлетичари прославили Ћуприју.

Верујем да ће једног дана у Ћуприји да се направи прави градски музеј у коме ће да буду изложени два Ордена заслуга за народ са сребрном звездом, златне значке Атлетског савеза Југославије и Златне плакете Атлетског савеза Србије, као и две Октобарске плакете општине Ћуприја, као и друга одличја Александра Петровића. Мала је једна музејска просторија за све ћупријске спортске јунаке.