МУДРАЦИ

Постоје људи који ћуте, па се стиче утисак да су велики мудраци. Најчешће седе тамо где су потребни „изабрани“ представници народа. Наравно, за то своје присуство добијају они новац и свакојаке друге привилегије, иако увек ћуте.

Могу и они да буду виђени на телевизији, али само када се снима широки план. Не дају изјаве новинарима, не коментаришу, једино увек немо климају главом у знак одобравања.

Како им године пролазе, тако су све присутнији на свакојаким седницама на којима се доносе важне одлуке. Још мало, па би народ могао да их бира и за свог вођу.

Понекад и они сами помисле за себе да би били добар вођа, али им за тако нешто недостаје амбициозност. Дрскост имају, себичност имају, самољубивост имају, нису гадљиви на новац, похлепни су, … рекло би се да имају све што је неопходно за једног народног вођу. Па ипак, недостаје им онај завршни корак. Зато се задовољавају тиме што су само присутни тамо где се доносе одлуке о туђим судбинама.

Када им комшија или друг из детињства каже да су „фикус – декорација“ у демократском систему, они се не љуте. Не љуте се ни када им неке каже: „Није српски ћутати!“ Ништа своје нису уложили, ништа не могу да изгубе, осим мало свог времена. А увек много добијају.

Када се о нечему одлучује дизањем руке увис најпре погледају у председавајућег. Када је председавајући „ЗА“ и они су „ЗА“, а када је председавајући „ПРОТИВ“ и они су „ПРОТИВ“. На тај начин не могу да погреше никад, бар тако они мисле.

Због оваквог начина гласања при доношењу важних закона, одлука, решења… ови мудри људи пре седнице немају потребе ни да читају гомиле папире, чак ни дневни ред. Зашто би губили беспотребно своје драгоцено слободно време. Ионако ће на крају месецу да добију накнаду само за свој долазак на седницу.

На крају маратонског састанка или састанка који траје тек толико да се гласа по дневном реду, постоји тачка која се зове „РАЗНО“. Тада постоји могућност да се мудраци јаве и предложе нешто, да питају нешто, да пренесу нечији захтев, да… Међутим и тада мудраци ћуте. Не би ваљало да се истичу у тренутку када су се сви спремили да устану и оду из сале.

А на почетку седнице се усваја записник са претходне седнице. Нема примедби, нема коментара. Само се дигне рука увис у знак прихватања записника. То је нормална процедура прихватања записника, јер се више нико и не сећа шта је било на претходној седници.

Вођа је презадовољан оваквим мудрацима. Они су му неопходни да би себе представио као великог демократу који само спроводи вољу свог народа. Позове их повремено на кафу и сок, да попричају уз осмех и шалу. Рукују се за сликање.

И мудраци су презадовољни својим вођом. Чини им се да их вођа уважава, цени, поштује, воли…

И свима је лепо. Осим народу који ће на следећим изборима опет да бира своје представнике. Наравно, бираће опет мудраце, можда само неке друге. Уосталом, има их напретек.

Понавља се прича из деветнаестог века, из двадесетог века, биће је и у двадесетдругом веку…

НАПОМЕНА:

Свако поређење са стањем демократије у Србији, са општинским већем, општинском скупштином или народном скупштином и њеним одборима, је потпуно бесмислено. Аутор текста је анализирао стање у Северној Кореји.