ПРЕДСЕДНИК У ЋУПРИЈИ

 

Четвртина једног века је некада довољно дуг временски период да се одређене чињенице правилно сагледају.

Пролазили су кроз Ћуприју краљеви и председници, али се не сећам да је пре обележавања Боја на Иванковцу 1995. године неко од државних вођа долазио у посету само Ћуприји. Обично су били на некаквом пропутовању. И краљ Петар и друг Тито су успут више пута свраћали у Ћуприју. Зато је била неверица да ће актуелни председник СР Југославије својим наменским доласком да укаже част Ћупричанима.

Стицајем околности био сам организатор велике манифестације у част обележавања годишњице Боја на Иванковцу. Од 1805. до 1995. године је прошло 190 година тако да то и није била некаква спектакуларна годишњица. Рекло би се јубилеј као и многи слични.

Ушао сам био у пету деценију живота, дакле нисам био више неискусан, а још је у мени било вишка животне енергије. Сматрао сам да без много новца, али са пуно ентузијазма могу да помогнем да Ћуприја бар један дан буде у центру медијске пажње, да се о Ћуприји говори на најлепши начин. Нисам био сам у томе.

Ишло се корак по корак.

Замишљена је најпре драмска представа на месту где су стварно српски јунаци победили турске вековне окупаторе. Текст је био спреман, глумци одабрани и кренуло се са увежбавањем. Покојни Митке Гвозденовић је свакодневно долазио код мене за једну флашу вискија. Убеђивао ме је да ће глумци да буду изванредни само под условом да буду адекватно стимулисани. Није ми благовремено рекао да сељаци из Иванковца не желе да буду статисти који ће да глуме турске војнике.

За оригиналну сценографију био је задужен инжењер из општинске службе за урбанизам. Требало је да се ископају шанчеви, пободе коље, изгради турски логор, …. направе клупе за седење званица и публике. Много дрвене грађе је утрошено.

Све то не би било успешно завршено да се унапред није знало да ће београдска телевизија на првом каналу да врши директан пренос манифестације. Био сам добар домаћин ТВ режисеру који је стицајем околности упознао Иванковац као избеглица за време Другог светског рата. Није било интернета и сателитских веза, па је морала да се омогући директна визуелна комуникација између репортажних кола са репетитором на Црном Врху.

Уследио је и најтежи део посла – да се на Иванковцу обезбеди присуство председника СР Југославије.

Да ли се у протоколарној позивници пише: „Друже председниче“ или „Господине председниче“… да ли поред личног имена мора да се напише „дипл.инж.“ или не мора, … да ли … да ли…? Сваку реч, сваку реченицу много пута у глави преиспитујем. Ма, најлакше је да се води директан разговор, лице у лице. Али опет остају дилеме око писања позивнице.

Шеф кабинета председника је права личност која може да ми помогне и реши све проблеме.

Одлазим у Београд код председника државе. Потврђује свој долазак у Ћуприју. У његовој пратњи биће и два најзначајнија официра војске, као и много политичара и других узвишених званица.

Стиже ми списак услова за долазак председника и његов вишечасовни боравак. Наравно, на првом месту су услови безбедности. Унапред се разрађују све варијанте могућих догађаја. Чак и она ако се зачује неки злонамерни звиждук из публике.

Ко ће да испече погачу, чије ће дете у народној ношњи да изнесе испред председника погачу и со? Наравно, председница општине Јелена ће са својом свекрвом рано ујутру да спреми погачу.

Домаћин председнику државе је председник општине. Председник државе има службени аутомобил, али општински аутомобил је кршевина која је једва прошла техники преглед за регистрацију. Решење проблема је Ђока са белим мерцедесом.

Након драмског приказа на Иванковцу и обраћања председника јавности предвиђен је састанак у Ћуприји. У општинској згради се под хитно кречи свечана сала. Наравно да се сређује и тоалет. За тепихе и намештај је задужен Марко из Супске и његов салон намештаја. Истовремено Марко даје и дрвену скулптуру, рад локалног уметника, која ће да буде општински поклон за председника државе.

Конобар који ће да послужи кафу и хладну воду је проверени професионалац из „Слоге“.

Време боравка председника је прорачунато у минут. У свечаној сали има 19 столица. Зна се унапред ко ће где да седи и ко има колико минута за разговор. Сценарио је у мојим рукама, унапред све знам, осим како ће председник државе да се понаша. На моју срећу он има своје људе који ће да га усмеравају.

Вече уочи доласка председника прави се генерална проба на Иванковцу. Испред постројених гардиста са оружјем глумим председника државе. Корачам ка споменику са замишљеним венцем од цвећа. Након полагања венца на подножје споменика следи интонирање државне химне. Окрећем са ка застави, али онда су ми леђа окренута према споменику. Није добар положај. Председник мора да буде окренут ка застави, али истовремено не сме споменик да му остане иза леђа.

Одједном је неко из протокола председника рекао да за време драмског приказа не сме да се пуца из дрвеног топа. Наводно, безбедност председника може да буде угрожена. Хитно зовем телефоном Београд и кажем како је топ безбедан, како је за пуцњаву задужен наш најбољи пиротехничар из Крушевца, како ће у близини сцене да буду и дежурни ватрогасци, како ће…. Вероватно сам деловао довољно самоуверено и уследило је одобрење за пуцање из дрвеног топа.

На крају је све било лепо.

Председник државе је дошао на Иванковац. На пар сати је прекинуо свој боравак на Копаонику.

Телевизија је извршила двочасовни директан пренос. О Ћуприји и Иванковцу су сви причали.

А Ћупричани?

Ћупричани су и после доласка председника остали међусобно подељени. Као и данас.

Мени је остала успомена да могу све, ако то заиста и желим. Не само да доведем председника државе у Ћуприју.