ЗАДРУГАРИ

 

Да ли ће сви Срби под једну крушку, како кажу Тарабићи, или ће српска села да опстану задржавајући младе људе, можда зависи и од поновног формирања задруга.

Не телевизијских задруга са задругарима који су хит звезде у Србији!

Стари Словени су имали кнежевине на чијем је челу био жупан, а жупе је сачињавало неколико уједињених задруга. Заправо „задруга“ је била сеоска заједница добара у којој је живело неколико генерација са старцем, најстаријим чланом, чије су мишљење сви уважавали. Одлуке су доношене на сабору, односно на збору.

Оно што је до скора важило код нас, а то је да девојка удајом одлази из домаћинства и не наслеђује непокретности, била је каратеристика и у старим задругама.

Дакле, задруге су биле патријахалне заједнице у којима је живео већи број рођака окупљених око једног домаћинства.

Крајем 19. века и почетком 20. века у Србији задруге постају удружења чији су чланови повезани истим занимањем.

У Јовцу, на источним обронцима Јухора, давне 1908. године основана је трећа виноградарска задруга у Србији, четири године након оснивања винарске задруге у Аранђеловцу и две године након оснивања Винарске задруге у Смедереву. Након оснивања задруге виноградари из Јовца су направили и чувени винарски подрум. Јовачка винарска задруга је 1958. Године припојена „Навипу“ из Београда, који је имао и подрум у Јагодини.

За разлику од винарске задруге у Јовцу, у Ћуприји је пре тога основана земљорадничка задруга – 20. фебруара 1905. године, која је била прва кредитна задружна установа у Поморављу. Међу 60 оснивача Земљорадничке задруге у Ћуприји били су и угледни домаћини: Ђорђе Петковић, Аранђел Брзаковић, Влајко Матић, Лазар Милетић, Добросав Ерић, Дамњан Стефановић, Софроније Јовановић, Светозар Јоцић, Добросав Јончић, Петар Дишић, Миленко Ћирковић, Влада Жикић, Станоје Стојановић – Пајкић и други.

У 1908. години, када је основана у Јовцу винарска задруга, у Ћуприји је на плацу добротвора – легата Алексе Резановића, подигнут двоспратна зграда са салом за течајеве. Задруга је, поред дома, поседовала још: кафану (у којој се продавало вино јовачке Виноградарске задруге), магацин, две магазе, један кош и низ других просторија. Задруга је 1931. године претворена у Обласну задругу Ћуприја, која је 1933. године трансформисана у Бановинску задругу за пољопривредни кредит.

Уочи Другог светског рата у Ћуприји и околини (у срезу Раваничком) било је 25 задруга: 11 земљорадничко-потрошачких, 2 кредитне, 1 житарска и 11 месних задруга за пољопривредни кредит.

Након Другог светског рата, 1946. године, од свих задруга на територији бившег среза Раваничког формиран је Срески савез земљорадничких задруга чије је седиште било у згради Земљорадничке задруге у Ћуприји. После укидања среза Раваничког 1955. године, овај савез је ушао у нов Срески савез земљорадничких задруга среза Светозарево.

Земљораднича задруга Ћуприја је трансформисана у Предузеће коопераната за пољопривредну производњу „Напредак“, које је у свом саставу имало 5 радних јединица: Фабрику сточне хране, Кафилерију, Машински парк, стовариште резервних делова и Кооперацију Ћуприја.

Зграда „Напретка“ је порушена и на њеној локацији је сазидана вишеспратница познатија као „Винер Брокер Стан“.

Данашње српско законодавство омогућује поновно стварање задруга.

И на крају остаје питање са почетка: Да ли ће сви Срби под једну крушку, како кажу Тарабићи, или ће српска села да опстану задржавајући младе људе, можда зависи и од поновног формирања задруга.