КАБЛОВКА У ЋУПРИЈИ

 

Старији Ћупричани често климају главом говорећи како је Ћуприја намерно уништавана после Другог светског рата.

Административне границе су се често мењале у Србији, па је тако и територија општине Ћуприја драстично смањена након укидања одбора који су формирани доласком партизана на власт. Некада су под ћупријском управом била села која данас припадају Параћину, Деспотовцу, Свилајнцу или Јагодини. Зато сада Ћуприја има најмањи број села и најмању територију у односу на суседне општине. Многи су за ту несрећу кривили Петра Стамболића, који је сматрао да су Ћупричани прочетнички оријентисани и да никада нису волели комунисте.

Све се везује за један догађај из лета 1941. године када је Петар Стамболић организовао младе људе да поставе бомбу у биоскопу у коме су немачки војници гледали филм. Спектакуларна акција није успела, јер је дошло до провале и ћупријски Немац Карло Верлогер је похапсио најмлађе комунистичке присталице у Ћуприји. Јоца Милосављевић Багрданац, члан Окружног комитета Комунистичке партије Југославије, посвађао се с младом Ћупричанком и све је наопако кренуло. Она је замолила Карла да Јоцу само ухапси, али…

Према званичној верзији догађаја Јоцу Милосављевића је Немцима за новчану награду пријавио Драгић Николић из Миливе, након једног њиховог разговора у Ћуприји. Полић Милутин наводно је био очевидац 03.08.1941. године када је Драгић на улици показао Карлу Јоцу Милосављевића, после чега га је Карло Верлогер на улици убио пиштољем.

Никада више Петар Стамболић није веровао Ћупричанима.

Када се неколико година након завршетка Другог светског рата одлучивала о зидању фабрике каблова у Поморављу, стручна комисија је одредила локацију у Ћуприји, пре свега због централног положаја Ћуприје у Поморављу и због већ изграђене железничке инфраструктуре.

Струка није могла да победи политику. Ваљда је то проклетство у Србији.

Саша Јахорина, под утицајем Петра Стамболића, одлучила је да се нова фабрика изгради у Јагодини.

А да није било тако сада би на ћупријским билбордима писало: „Место где се Србија најбрже развија“. Некада Петар Грачанин, Радмило Богдановић, а сада Палма… не би били оно што јесу. Миодраг Новаковић Џуџа, Мија Милачић, Видан Марјановић и … уздигли би уз помоћ фабрике каблова Ћуприју у сам врх Србије. Имала би Ћуприја клинички центар уместо општинске болнице, имала би Ћуприја на Коридору 10 „Слободну зону“, а не само „Индустријску зону“, имала би Ћуприја…

Ћуприја би била као Теразије у Београду, а Параћин и Јагодина би била предграђа српског мегалополиса.

Рекло би се – криви су за све комунисти.