ПОМЕКС

 

 

Ћуприја се налази у средишту рајске земље на којој рађа све што се засеје. У шали се каже: „И камен да бациш, има да роди“. Није зато ништа чудно што су свакојаки освајачи отимали да буду владари поред Велике Мораве – Келти, Римљани, Бугари, Татари, Турци, Аустроугари… А у најновијем времену смењивале су се на власти и локалне српске „династије“.

Од времена одласка Турака почетком 19. века до данас Ћуприју су насељавали Срби са простора целог Балкана. Некада појединачно, а највише организовано. Тако су настале Сремска и Банатска улица. Мешали су се житељи Жировнице, Мућаве и Мрчевца са осталима стварајући „старе“ ћупријске породице.

Након Другог светског рата у Ћуприју, која је важила као четничко место, доселили су се многи са Косова и Метохије, са севера Црне Горе и из спрпских средина у Хрватској и у Босни и Херцеговини. То су углавном били партизански борци који су своју каријеру настављали у ћупријском гарнизону или у народној милицији.

Није чудно што је у Ћуприји владала подела на „староседеоце“ и оне друге. Када су бирани политички роководиоци или директори, онда је ова подела била посебно изражена.

Тешко је било, а можда је тако и данас, да се најстручнији и најспособнији људи пробију на најодговорније положаје у Ћуприји. Било је то време друштвене (заједничке) својине, па је и појединачна одговорност била умањена. Лако је располагати државним парама, ако знаш да за промашаје у раду не одговараш својом дедовином.

Сви они који су се залагали за струку испред самоуправљања (политике), били су проглашавани за техноменаџере, па чак и за државне непријатеље, јер су подривали комунистички систем власти.

Тако је у последњим годинама постојања СФРЈ почео распад привреде у Србији, тако је почело и уништавање предузећа у Ћуприји.

Карактеристична је судбина ћупријског „Помекса“.

У време разних СОУР-а, ОУР-а и ООУР-а, РО „Полет“ из Драгоцвета, великог села код Јагодине, формирала је нову радну организацију са седиштем у Ћуприји која је добила име „ПОМЕКС“ или „ПОМОРАВЉЕ – ЕКСПОРТ – ИМПОРТ“.

Подсећања ради тада је постојао ПИК (пољопривредно-индустријски комбинат) „Поморавље“ у оквиру кога су били Шећерана у Ћуприји, „Добричево“, Кексара, Напредак, затим из Параћина Бонбонара и „7. Јули“, а из Јагодине „Јухор“. Истовремено је у Јагодини био АИК „Јагодина“ у чијем саставу се налазила и РО „Полет“ из Драгоцвета.

Мало је времена прошло од формирања „Помекса“ до његовог уласка у ПИК „Поморавље“ када постаје: ДП СОУР ПИК „Поморавље“ ОУР „ПОМОРАВЉЕ ПРОМЕТ“.

Године 1979. на Факултету организационих наука у Београду је дипломирао Ратко Марчетић, доскорашњи председник омладинске организације у општини Ћуприја и радник у „Добричеву“. Амбициозан, млад, дружељубив, школован човек Ратко Марчетић је постао директор „Помекса“.

Иако је трговина имала ограничене марже „Помекс“ се брзо пробијао на југословенском тржишту. Отваране су нове пословнице широм велике државе, од Скопља и Београда, до Сарајева, Бања Луке и свих градова који су у свом имену имали ТИТО.

Из мале зграде наспрам кафане „Пролеће“ 1985. године „Помекс“ се преселио у реконструисану зграду некадашње пекаре у близини железничке станице у Ћуприји. На дан Празника рада старе канцеларије су претворене у репрезентативни „Пословни клуб“. Истовремено су купљене и пословне просторије у центру Београда.

У Југославији је привреда почела да посустаје, инфлација се неумитно повећавала. У општој несташици свежег новца, када су се издавале менице и узимали краткоточни кредити за инвестиције, ћупријски „Помекс“ је наставио успешно да послује. Тако је постао трн у оку јаловим политичарима, а наравно највише је сметао директор Ратко Марчетић.

„Агрокомерц“, на чијем је челу био контраверзни Фикрет Абдић, био је у Југославији први на удару комунистичке власти. Следе хапшења у Босни, а затим и у Ћуприји.

Зашто Ћуприја да не буде у врху новинских наслова у Европи.

Најпре је био ухапшен директор „Велмортранса“ Ђорђе Коларевић, који је убрзо пуштен из притвора. После њега, следило је и хапшење Ратка Марчетића, директора „Помекса“.

 

Грех Ратка Марчетића је био и то што је запослио троје судија Општинског суда у Ћуприји који су у центру Ћуприје штрајковали глађу због кадровске неправде. О том јединственом случају у свету јављале су све светске новинске агенције. Ћуприја је тако постала неславни рекордер новинских наслова.

Крив без кривице, Ратко Марчетић је на крају био оптужен за подривање привредног система у Југославији. Најтежи облик казне је била смртна казна.

Пола године притвора и на крају ослобађајућа пресуда!

Иако је у то време у „Помексу“ радило око 60 високошколованих стручњака, међу њима и неколико магистара наука, дошло је до назадовања у раду. Локална политичка династија је прикривајући лоше пословање фабрике шећера и укупно поремећене односе у општини, истицала „Помекс“ као нешто најнегативније у држави.

Неформална група лоших људи из Јагодине, Ћуприје и Параћина вршила је прави политички и привредни терор у Поморављу. Ако ниси био за њих, онда си био и њихов и државни непријатељ. Власт је и сласт и моћ. Наслов у нивинама је био следећи:

„Ћупријска привреда у кругу рекордера у производњи губитака – ЦЕО ГРАД ПРЕД СТЕЧАЈЕМ – Како ће проћи десетак „највећих“ директорапротив којих су поднете кривичне пријаве…“

Тресла се гора – родио се миш, неки би рекли. Али није било тако. У Ћуприји је пре три деценије било упошљено 12.000 радника. Одједном обезглављена предузећа су запала у самртну агонију. У „Ноћи вештица“ нису настрадали само привредни експерти, потонула је скоро цела ћупријска привреда. Узалуд су следиле ослобађајуће пресуде за директоре. Лична сатисфакција прогоњених појединаца није ништа значила обичним радницима који су остали без посла и касније без пристојне пензије.

Предузеће на велико и мало „ПРОМЕТ“ је основано 1989. године и то је практично значило крај за „Помекс“.

Ратко Марчетић је основао Компанију „Марчетић“, а то му је омогућило да испред Српске Радикалне Странке (СРС)  буде министар за саобраћај у влади социјалисте Цветка Марјановића. Наравно, након промене државне власти уследила је кривична пријава министру Марчетићу, која је одбачена након обуставе истраге 2006. године.

Остале су упамћене многе акције „Помекса“ које су афирмисале Ћуприју у позитивном смислу, почев од организовања спорстких и шаховских такмичења, па до разних наградних игара. Наравно, само једна злонамерна веста потире све оне позитивне. Прича о „Помексу“ је завршена пре три деценије, али многе поуке могу да се извуку из ње.