ЋУПРИЈСКИ ЛИКОВИ – ЕГЗЕКУТОР

Било је то последње Докторово лето. Знао је да је остарио и да је тешко болестан, па је почео да губи вољу да се бори. Видело се то на њему јасно. Можда смо и због тога сви били пажљиви и сентиментални када се нађемо у његовој близини.

Тих врелих дана сам своје службене обавезе углавном одрађивао до девет сати ујутру. А онда сам одлазио на уобичајени „топли оброк“. Свако користи право да тих пола сата утроши само за себе.

Иако сам из канцеларије могао да идем на било коју страну, тог лета сам долазио до мале бензинске пумпе, па онда скретао десно према трафици. Знао сам да ћу ту као случајно да сретнем Доктора. А он је ишао у истом смеру полако да бих ја могао да га сустигнем.

Настављали смо заједно даље до летње баште испред посластичаре и ту смо пили јутарњу кафу и бистрили политику. Доктор је имао кћери које му нажалост нису подариле унуке. Самоћа га је гризла. Потребу да исприча многе тајне задовољавао сам му тако што сам га пажљиво слушао. Доктор се поносио тиме што је себе сматрао врхунским патриотом, јер је волео да штити своју државу од власти, односно од политичара који су били тренутно на власти.

Увек би се спонтано наметнула тема за разговор. Понекад бих је започео причом о Докторовом братанцу с којим сам седео у истој школској клупи. У необавезном разговору ми је причао о својој књизи о ловству и о жељи да буде сахрањен на гробљу на брду изнад родног Сења.

И док смо лагано сркутали јутарњу кафицу поред нас је просто пролетео својим карактеристичним кратким, али брзим кораком Ћупричанин кога сви препознају. Махнуо нам је руком у знак поздрава. Доктор и ја смо се погледали ћутећи. Онда је Доктор промрмљао „Егзекутор“, а ја сам додао „Да, отац“.

То је било довољно да започнемо причу о његовом покојном оцу.

Био је то омањи човек, ситне конституције, на улици увек са шеширом и краватом чије су боје биле усклађене са кошуљом и сакоом. Имао је лепо неговане брчиће, са благим осмехом на лицу. Поглед му је био продоран. Становао је у главној улици, па је било нормално да га сви често виђају.

Доселио се однекуд у Ћуприју у време када је почела градња Дома ЈНА. Отворио је радњу заједно с братом. Када се посао развио, брат је отишао у други град, а он је препустио послове сину. Зато је имао много слободног времена.

Говорио је три језика и лако му је било да се сналази док је путовао по Европи. Сви су мислили да је уговарао послове за своју радњу, тако да никоме није било чудно што често путује. Понекад се задржавао и више дана.

Његова девизна уштеђевина у Југобанци се повећавала. О томе се није јавно причало, јер су банкарски чиновници морали да крију пословне податке.

Само је пар људи знало ко је заправо тај човек благог лица и понашања. Радио је за државу.

Он је био Егзекутор.

Родио се у једном планинском селу пар година по завршетку Великог рата док су ту још боравили српски комити. Млад се оженио, па му се син родио одмах након почетка Другог светског рата. Окупаторска војска се смењивала – Немци, Италијани, Бугари… Најгори су били они домаћи.

Свако време је за државе на Балкану бурно. Увек постоје државни непријатељи. Да би држава опстала, морала је да се бори против својих непријатеља. А пошто је држава изнад људи, онда судбине појединаца нису битне.

Прљаве послове ликвидација државних непријатеља морао је неко да обавља. У комунистичкој држави није био проблем да се нађу безбожници. Идеологија и велики новац, а понекад и лични мотив, су били основни разлози да се неко прихвати да у име државе убија.

И тако док смо сркутали кафицу у летњој башти Доктор и ја смо мозгали зашто је наш Ћупричанин постао један од највећих тајних Егзекутора.

Да ли га је нека лична трагедија натерала да почне да се свети?

Да ли је био уцењен да мора да ради то што је радио?

Да ли је велики новац био разлог да буде двострука личност?

Доктор и ја нисмо знали одговор. А и да смо га знали, то не би ништа променило. Веровали смо да чак и чланови његове породице нису имали појма чиме са бавио Егзекутор. О томе се не распреда. То се носи у гроб.

Уосталом, знате ли Ви тајне свог оца?

Јутарње сусрете смо Доктор и ја завршавали без обећaња да се сутра опет сретнемо. А искрено смо желели да се опет видимо, да наставимо приче о проститутки због које је Здравствени центар у Ћуприји уместо да постане Клинички центар почео одласком јагодинске болнице да се распада, о ћупријском селу у коме сви код куће имају и партизанску и четничку униформу, о знаним и незнаним Ћупричанима…

Аутор:

Душан Стаменковић