ЗАУСТАВЉЕНО ВРЕМЕ

Да ли сунчани сат може да показује погрешно време?

Ако неко заустави окретање Земље око Сунца или ако неко нареди да се лети и зими другачије рачуна време, онда је одговор: ДА.

Потреба човека да зна колико је сати одувек је постојала. Поглед ка сунцу је довољан да се процени доба дана, али када су на небу облаци, шта тада? Стари Египћани су први почели да користе сунчане часовнике. Грци и касније Римљани наставили су са градњом обелиска који је правио сенку на земљи показујући тачно време. Тек у 15. веку су направљени прецизни сунчани сатови који су заиста показивали тачно време преко целе године.

Водени и пешчани сатови су служили за одређивање временских интервала. На сличан начин је време мерено и помоћу сагоревања свеће или уља.

Како да се на мору оријентишу капетани бродова, ако не знају колико је сати и где се налазе у односу на положај звезда? Морали су да знају како да мере време.

Механички часовници су почели да се праве на прелазу између првог и другог миленијума, а на прелазу између другог и трећег миленијума настала је ера дигиталних сатова.

У средњем веку су механички часовници постављани на високе градске куле, тако да су могли да се виде издалека, али и да се чују.

У Ћуприји је први јавни часовник постављен на школској згради која је направљена давне 1890. године. Уз одређене модификације и данас овај часовник ради и показује време пролазницима који знатижељно подигну главу.

Данас се користе зидни сатови, стони сатови, ручни,… са клатном и теговима, на струју, на батерије…

Да ли смо ми опчињени мерењем времена, да ли се у нама крије опседнутост судбином? Да ли је време само наша фикција у односу на Ајнштајнову теорију релативности или постоји апсолутно време?

Било како било, Ћупричани имају свој јавни часовник на школској згради у главној улици у центру града. Овај сат их уверава да време није стало у Ћуприји.

Није овај сат толико вредан као што су значајни први српски сатови – пре свега онај сат који у Хиландарском типику спомиње давне 1199. године Свети Сава. Па ипак, овај ћупријски јавни сат заслужује дужно поштовање.

У Краљевини Југославији, која је постојала само две деценије, Ћуприја је имала око осам хиљада становника и била је многољуднија и од Тиране, главног града Албаније. У главној улици, тада са именом Краља Петра, постојале су две часовничарске радње. Једна је била у власништву Бела Михајлица, а друга Станка В. Тасића. У Титовој Југославији занатлије као што су часовничари излатари, били су под сталном присмотром да се не обогате. Данас часовничарски занат свуда нестаје, па и у Ћуприји. Ускоро неће имати ко да издаје диплому овим вредним људима.

Да време не би било заустављено, часовник на згради основне школе „Ђура Јакшић“ заједно са скулптуром треба да добије сјај и значај који је имао и давне 1890. године. А ванвременска вредност целе зграде и часовника је неспорна. У варошици са стамбеним кућама од дрвета, прућа, блата и сламе, када је само једна кућа, кућа среског начелства, имала приземље и спрат, становници су сакупили новац да би направили школску зграду која и данас прима ученике.

Основна школа „Ђура Јакшић“ је једна од најстаријих школа у целој Србији. У скоро два века постојања селила се из зграде у зграду. Најпре је била у делу кафане поред цркве, па у делу суда, па у делу општинске зграде, све док није направљена данашња наменски школска зграда 1890. године.

Овако лепу школску зграду је направила локална власт у Ћуприји. Покушај да се зграда преда држави како би се у њој отворила државна гимназија није успео 1896. године. Тек 1909. година у њој су почели да се школују и „мали матуранти“ који су похађали тада приватну гимназију.

Часовник на школи може да буде и туристичка атракција, али то није много значајно. Важније је културно-историјско сведочење о развоју града у деветнаестом веку. Нека то сазнају „Ћупричани“ који су се стицајем околности настанили поред Велике Мораве доносећи са собом успомене из свог завичаја.