ПРЕСУДА

 

Мрзим звук телефона у недоба. Обично најављује ружну вест.

Јутро је било прохладно, иако је сунце већ одскочило. Очекивао се леп јесењи дан. Расположен сам дошао у канцеларију десетак минута раније. Немам обичај да касним, иако сам радим, па нема ко да ме контролише. Рекло би се да сам радохоличар.

Такорећи још нисам ни сео, а телефон ми је зазвонио. Гледам ко ме зове насабајле – истражни судија из суседног града. Рано је ово време и за његов редовни посао. Очекујем да се нешто догодило.

Јављам се. Уобичајени поздрав. Онда следи молба да дођем на увиђај тешке саобраћајне незгоде. Ту је близу, на мање од десетак километара од мене. Лако ћу да нађем лице места – теретни воз стоји на отвореној прузи, на првом пружном прелазу лево од скретања на великој раскрсници путева. Ту је и полицијско возило са плавим ротационим светлом.

Крећем размишљајући колико велику трагедију може да направи судар воза са путничким возилом. Журим и за десетак минута стижем. Полицајац ми каже да се провучем испод теретног вагона на првом колосеку, тамо ме чека истражни судија.

Савијам се и бауљам испод вагона. Већ видим судију. Он ми маше руком да му приђем. Десно од мене је предњи део локомотиве другог воза који је заустављен на другом колосеку. Видим путничко возило које стоји поред колосека, на први поглед без оштећења.

Поздрављам се са судијом. Поред њега је група људи, ту су железничари, полицајци…

Судија ме повлачи на страну и објашњава ми ситуацију.

Путничко возило је почело да прелази дупли колосек. Онда је наишао теретни воз са десне стране који се кретао ка Нишу. Локомотива је само мало закачила путничко возило, довољно да га заротира. Кроз сувозачева врата је испала девојка и њу су точкови вагона дугачке композиције прегазили. Одмах је наишао и воз са леве стране, који се срећом скоро зауставио, па је само мало ударио у путничко возило. Возач аутомобила није повређен, али су га због шока ипак одвезли у болницу. У возилу су били само отац и кћерка. Кренули су колима у суседан град у којем је ћерка уписала први разред средње школе. Журили су да не закасне на први час.

Машиновођа из првог воза каже да је видео како наилази с његове леве стране путничко возило које се полако кретало. Одмах је укључио сирену на локомотиви очекујући да се путничко возило заустави. Тада је видео руке на прозору на сувозачевим вратима како бришу замагљено стакло. Ауто се скоро зауставио на шинама на левом колосеку. Само је мало предњи део аута био испред локомотиве. Довољно да га локомотива закачи.

Велика теретна композиција се уз огромну шкрипу гвожђа споро заустављала. Тада је из супротног смера наишао други воз. Машиновођа из првог воза је дао знак свом колеги да и он мора да заустави свој воз.

Неколико месеци касније сам добио позив за суђење. Изненадио сам се када сам видео да се позив односио на саобраћајну незгоду у којој су учествовала два теретна воза и путничко возило. Није уобичајено да се суди у оваквим породичним трагедијама.

Суђење је заказано рано ујутру. Судијиница је почела директно испитивање возача кога је бранио адвокат по службеној дужности. Човек у потпуној црнини, необријан, упалих очију, тихим гласом је само рекао: „Крив сам!“

Бранилац по службеној дужности је почео нешто да прича. Нисам могао више да га слушам. Била ми је мука. Зар се овако прави фарса „У име народа…“

Пар дана касније опет ми је на почетку радног времена зазвонио телефон. Звао ме је онај исти истражни судија. Рекао ми је да сада није потребно да долазим на увиђај. Само је желео да ме обавести да је на истом месту где се догодила саобраћајна незгода несрећни отац пресудио сам себи. Ставио је главу на железничку шину и чекао наилазак воза.

Године пролазе, а ја никако да избијем из своје главе ову пресуду.