ГРАД УМРЛИХ

Државним путем другог реда пуним закрпа прилазим малом граду са великим туристичким амбицијама. Имам жељу да направим серију фотографија о средњовековном манастиру чији је ктитор овековечен и спомеником у центру варошице. Успут желим да пробам специјалитете домаће кухиње.

Избегавајући обилазнице и транзитне саобраћајнице крећем се главном улицом. Градови у унутрашњости Србије су формирани око главне улице. У центру најчешће постоји и сокак претворен у пешачку зону у коме су летње баште кафића.

Места за паркирање скоро да нема. Мештани су изложили своје љубимце на точковима у главној улици, закључујем према регистарским ознакама на аутомобилима. А саобраћајни знакови о обавези плаћања паркирања СМС поруком се бесмислени, јер то нико не ради, бар ми тако каже један предусретљиви таксиста.

Осим тог момка који се досађује наслоњен на свој ауто, не запажам друге пролазнике. Верујем да сам изабрао време када људи након напорног рада одмарају код својих кућа. Иако су врата на свим радњама широм отворена, не видим да неко улази или излази.

Сигуран сам да је преко летњег распуста овде све препуно нашим странцима. Сунце туђег неба их греје, али тек када овде дођу њима је топло. Тражим логично оправдање зашто на улици нема људи.

Свраћам у једну пекару. Желим да се уверим да ли се у њој продаје хлеб спремљен на дрва. Не бих хтео да видим француска пецива и пице спремљене као сендвич. Обрадовале би ме кифле, праве кифле. Млада продавачица се осмехнула када сам се појавио на вратима и сва љубазна спремна је да ме услужи.

Читам натпис на стакленој витрини: „Путер кифла“. Радознало питам да ли је спремљена од домаћег путера или индустриски справљеног. Кисели осмех на лицу девојке ме збуњује. Каже ми да је путер кифла са палминим уљем и одмах ми објашњава да је то зато да би пециво било посно.

Размишљам да ли се и млечни сладолед прави са палминим уљем.

Мало даље је излог пљескавичарнице. Нацртани су хамбургери са разним прилозима. Слова на стаклу нису ћирилична, личе ми на први поглед на „ћелаву латиницу“. Још једно мало разочарење за мене, узалуд сам очекивао да се у вароши познатој по преписивачкој школи користи писана ћирилица.

А онда се појављује кинеска радња, па још једна, па још…. У њима има свега, од игле до локомотиве. Као некада у београдским робним кућама. Само што сада више нема домаћих робних кућа. Од скраћенице „НА-МА“ остала је само успомена на народне магазине.

У главној улици нема споменика великом деспоту, он је на тргу до кога води једна неупадљива уличица за једносмерни саобраћај малих возила. Само путник намерник може да га пронађе. Ваљда зато у оближњем граду председник општине жели да сазида споменик ктитору свог манастира поред самог аутопута. Претпостављам да га макар у пролазу виде и Турци који поново јуришају ка срцу Европе.

Довољно је десетак минута да се обиђе оно важније за једну варош. Схватам да нема потребе да се овде направи паркинг за туристичке аутобусе који споредним улицама одлазе путем ка манастиру, водопаду, пећини, граду музеју… Живот је тамо.

Док прилазим свом ауту постајем свестан да су ме све време гледале хиљаде очију. Мало ми је непријатно. На тротоарима нигде људи, као у напуштеним каубојским рударским градићима у далекој Америци. А свуда около мене су очи које ме гледају. На свакој бандери, на сваком дрвету, на сваком огласном стубу, свуда су залепљене умрлице. Бели папир са великим црним оквиром, са фотографијом покојника са леве стране и ситним словима… имена ожалошћених су у доњем десном углу. Да човек позавиди једино власнику штампарије…

Остајем помало љут и разочаран грађанима мале вароши. Питам се у себи да ли сам ја то у граду умрлих или у граду са огромним туристичким амбицијама?

Немам одговор. Можда ће неко да схвати да нема потребе да сви знају када се даје парастос старој стрини. Има времена до Дана преображења да се поскидају умрлице са сваког дрвета и са сваке бандере, не улепшавају оне град. Зар не?