ЧИЈА ЈЕ ШУМА

Јуришајући на Дивљи Запад досељеници су присвајали шуме и ливаде које су припадале Индијанцима. Једноставно би једна породица крећући се ка Стеновитим планинама угледала пропланак са извором воде и ту би направила кућу за себе. Све около би било њено. Касније би с комшијама прогласили име насеља, изабрали би шерифа и држава би почела да функционише.

Наш народ има пословицу „Чије овце, томе и ливада (припада)“, па су тако и амерички ранчери са многобројним стадима и крдима постајали великопоседници. Индијанци су наводно слободовољно одлазили у резервате.

И какве везе имају амерички досељеници са нашим шумама?

Пре много векова, након пропасти римског царства, Срби су организовали своју прву државу на овом простору. Наука каже да су се Срби доселили на ове просторе брдовитог Балкана, а неки самоуки историчари тврде да су Срби најстарији народ и да је цивилизација кренула баш одавде, из Поморавља и Подунавља .

Било како било, држава и писменост увек иду заједно. Владаре су учили словима монаси и онда ништа није чудно што власници шума постали баш држава и црква, владари световни и духовни. Иста рука је држала и мач и колач.

У Краљевини Југославији су осим државе и цркве власници шума били и појединци. Свако село би имало свој утврђени атар и реткост је била да неки сељак има шуму изван атара свог села.

Народ је након последњег великог рата добио право да гласа у каквој ће држави да живи, па је гумене куглице спуштао у једну или другу кутију. Кутија за краља је била празна на крају гласања.

Победио је народ. Држава је постала народна. Црква је изгубила власт. Државна и црквена шума је постала народна. А границе сеоских атара су остале исте.

Мерама  државне  принуде, најпре конфискацијом, а затим и аграрном реформом,  колонизацијом  и нацинализацијом  највећи  део  приватне  имовине  присвојен  је  и  претворен  у државну, односно друштвену својину.

Народноослободилачки одбори су основани по територијалној подели која је важила у претходној краљевини, па је 22. октобра 1944. године формиран и Народноослободилачки одбор за град Ћуприју.

Тако је и ћупријски народни одбор простирао своју власт од Јухора до Јужног Кучаја, од Јовца до Равне Реке и све даље скоро до Злота. То значи и да су шуме на Брезовици припадале Ћуприји, Народном одбору Ћуприја.

Села Стубица, Сењски Рудник, …. Дражмировац, …  су била под контролом Народног одбора у Ћуприји

Наслеђујући прошлост Шумска управа у Ћуприји је раздвајала територију између шумских управа у Параћину и у Деспотовцу. Логично је било да се Параћин и Деспотовац међусобно не сударају у интересима, јер је Ћуприја била у средини.

И све је било тако до давне 1955. године када је промењен закон, па је држава осмислила општине уместо народних одбора.

А онда, због нечије зле воље, мржње, старих успомена, реваншизма револуционарне власти или богзна због чега, Ћуприја је сведена на варош и оближњих седам катастарских општина – Батинац, Влашка, Иванковац, Мијатовац, Паљане, Супска и Ћуприја. Околне општине су порасле, па су села равна Река, Жидиље, Трешњевица, Сињи Вир, Стубица, … припала Параћину, села Сењски Рудник, Равна Река, Језеро, … Деспотовцу, Дражмировац Јагодини… Додуше, село Батинац није морало да буде у Ћуприји, могло је да буде у Параћину.

У годинама које следе је неправда према Ћуприји мало промењена и села Бигреница, Вирине, Сење, Јовац, Двориште и Остриковац су враћена Ћуприји.

И чије су онда шуме?

Црква се пробудила након усвајања закона о реституцији и пре свих је добила повраћај имовине. Манастирима Раваница и Манасија је одређено неколико хиљада хектара шума као накнада за изгубљену имовину.

Шумска управа у Ћуприји, када се већ простире и на територији општина Параћин и Деспотовац, морала је да остане без дела својих шума. Ништа чудно ту није.

Шуме су наше, наше су зато што је држава наша, зато што је црква наша.

У капитализму коме тежимо нема више „наше“, само је моје или твоје?

И тако су они који су садили шуме, остали без шума. Оне сада припадају онима који их секу.