Хиподром и коњички клуб су привлачили пажњу деце колико и кајакашки клуб на Великој Морави. Лела џокејка је знала да заузда сваког пастува, а Коља је био перјаница боксерског клуба. Заљубљеници у висине су имали свој аеро клуб. На базену на Славији, који је био један од првих отворених олимпијских базена у Србији – када и базен на Ташмајдану, окупљали су се најбољи пливачи који су имали и свој ватерполо клуб. А на стадиону се није трчало једино када су се играле фудбалске утакмице.
У здравом телу –здрав дух!
Клинци и клинцезе су од маја месеца, кријући се од својих мама, ишли да се купају на језеру иза касарне и хиподрома. Вода је била неодољиво топла, а једини чамац који је био на језеру служио је за обуку веслача.
Велика Морава би се избистрила до почетка лета, па кад почну несносне врућине тражило се слободно место на плажи. Песак као златан прах се лепио свуда по телу, по ногама, на лицу, … тако да је испод два туша на плажи увек био дугачак ред.
Преко лета би и градски аутобуси између Јагодине и Параћина имали посебно стајалиште код моста. А мост са дрвеним талпама и без пешачких стаза је био летња позорница за моравске ласте.
У смирај дана, када сунце оде на Црни Врх и огладнели купачи почну да размишљају о препеченом парчету хлеба на коме су маст и алева паприка, Васке и друштво би почели своју представу. Пели су се на мост, тамо где је била петокрака, и одатле скакали у Велику Мораву. Васке је пре скока имао своју личну представу, јер је трчао тридесетак метара на највишем делу моста, а онда би дошао до изнад тумбаса и бацио би се у амбис, бар су гледаоци тако доживљавали висину моста.
Аплауз је следио чим скакачи изроне на површину. Река је била брза и онда су скакачи морали добро да се помуче да се врате на тумбас одакле су се поново пели на врх моста.
На шећеранском базену на Славији је постојала велика скакаоница и ту су многи момци вежбали скок на главу правећи чувену ласту. Али само је Васке био храбар да са врха моста скочи у Велику Мораву на главу. Остали би правили ласту са ограде на мосту или са тумбаса. Мање храбри су скакали на ноге. По неко би правио „бомбу“. Неуки би падали на површину реке на груди и тада би се сви смејали.
Васке, Радослав Васић, ћупријско дете рођено 1944. године, био је шармер, омиљен лик са корзоа. Девојке су га обожавала, јер је на гитари знао да одсвира оно што је било тада најпопуларније.
Обично би уз гитару почињао стихове:
„На Морави градић мали,
а њега запљускују вали,
сетићу се тебе у ноћи,
не знам када ћу ти доћи…“
Смирена Морава би се преко лета очас претварала у горопадницу односећи младе животе. Сваке сезоне купања би се утопило по троје, четворо. Пре педесет година, 1967. године, након скока са тумбаса није изронио средњошколац из Параћина, Бранислав Максимовић, одличан ученик Машинске школе у Јагодини. А желео је само да се мало расхлади.
Васкетов брат по мајци, Миодраг Радосављевић, познатији као Миле Кобра, спасавајући из Мораве 1971. године три девојке постао је добитник општинске Октобарске награде. О томе су тада писале све новине. Девојке Лела Дуњина и близнакиње Биљана и Снежана су имале срећу, а четвртој девојци Љиљани Никодијевић, Миле није могао да помогне – плажа је била пуна купача који су само гледали.
Данас на базену на Славији нема више скакача, као што ни на Морави нема више моравске ласте. Васкетових скокова на главу са врха моста тек се по неко сећа. А ни Морава више није као некада. Скратили су јој корито које се продубило, па се испод моста сада виде шпирони, тумбас је огољен, ниво реке се спустио. Нико више не зна какво је речно дно низводно од тумбаса.

Ћупријски момци преко лета одлазе на море, грозе се на саму помисао да могу да се купају у Великој Морави. На корзо се заборавило, а гитаре нису више заводнички елемент. Теретане су замена за гимнастичке справе у Соколском Дому (некадашњем „Партизану“). Спортски савез Ћуприје упорно покушава да наметне спортски дух градској омладини, довијајући се на разне начине, организујући разне игре на базену, планинарење, вожње на бицикли….
На Великој Морави више нема кајака, сада само сплавови нуде забаву на води.
Времена се мењају, па и Велика Морава није иста као пре, недостају јој њене ласте.
Ћупријска Ласта, Васке, Радослав Васић, 13.01.1944. – 05.12.1999. провео је највећи део живота у Ћуприји, са мајком Смиљом и очухом Николом, познатим гитаристом. Детињство је делио са сестрама Евицом и Златицом и братом Милетом Црним – Кобром. Нажалост, син Никола је умро у 35. години 2012. године.


Ja se secam tih Vasketovih skokova,ludo,hrabro,mlado…
Свиђа ми сеСвиђа ми се
A sada hocu da otkrijem identitet pet kupacica fotografisanih pocetkom sezdesetih godina na plazi:stoje Ikonija Milivojevic,moja tetka Ikica,Danica Cenic,moja draga majka,cuce:Zora Jovanovic,moja komsinica sa prvog sprata,Olivera Stamenkovic,moja tetka Veta,majka Duletova i Seka Dragojlovic,zena direktora banke u kojoj su radili moj i Duletov otac.A gde smo u to vreme bili mi deca pomenutih drugarica sa fotografije moze se i naslutiti .Naravno u plicaku Velike Morave i pravili se da plivamo,jer nase majke u to vreme nisu smele ni da pomisle da bez nas odu na kupanje.i ne samo sto su nas vodile,vec su morale da nam ponesu i nesto za jelo,zato sto je najlepse i najsladje bilo jesti na plazi.To je sve bila nemerljiva sreca za nas,jer kad svane jutro i ukazuje se da ce dan biti lep i suncan prvo pitanje je bilo:“Da li idemo na plazu???Kad dobijemo potvrdan odgovor nasoj sreci nije bilo kraja.Ne znam sa cime bih to mogla da uporedim,da bi ove nove generacije to shvatile.Zato umem da ponavljam MI SMO UMELI ISKRENO DA SE RADUJEMO,jer sreca je u malim stvarima.Dobra stara vremena.
Свиђа ми сеLiked by 1 person