ПРЕДСЕДНИК СТИЖЕ

Ни веће среће, ни већег страха – најављена је могућност да председник дође код нас!

Воде се припремни разговори, те каква је политичка ситуација у граду, има ли проблема са неистомишљеницима, да ли народ гунђа, какво је расположење… милион питања да би се направила политичко безбедоносна процена.

Долазе другови Бели, Црни, безимени, … траже да се сретну с тачно одређеним појединцима.

Ма, није то шала да нам дође Председник! Људи имају прилику да га виде само у филмским журналима док је обилазио „Галебом“ Лондон и далеке пријатељске земље у Африци и тамо негде далеко. Срећници који су имали телевизоре чешће су га виђали, једном у два, три месеца.

Председник није држао конференције за новинаре. Врло ретко би неки светски журналиста био у прилици да добије интервју и оригиналне фотографије. Углавном, пар пута годишње и за државне празнике, обратио би се присутнима на неком састанку и то су тада бележиле филмске и ТВ камере.

Могућност да председник дође је била историјска прилика да буде виђен уживо!

Док се тамо Горе правила процена да ли је паметно да председник дође у срце Великог Поморавља, локални политички моћници су смишљали како да Председнику прикажу свој град у најлепшем светлу.

Улице су биле калдрмисане, а то је значило да мора да буду прекривене зеленом травом на којој ће да се црвене пупољци ружа. Не би смело да Председников ауто труцка док пролази кроз град. А фасаде на кућама и ретким зградама у главној улици је требало да буду окречене, док су домаћице запињале да им се стакла на прозорима цакле као никада.

Само да киша не пада тог дана, да би Председник могао да се вози у отвореном аутомобилу и да отпоздравља десном руком грађанима који су спремали громогласне пароле добродошлице. Бирана су деца која ће да предају букете цвећа. Ако Председник дође са супругом, онда су следили и дупли букети цвећа.

Између локалних моћника се водила прљава борба ко је заслужнији да Председнику први пружи руку, да ли да то буде први човек партије или први човек општинске власти? Тада није било могуће да иста личност у граду буде на челу и партије и општине. Функције су биле подељене и свако од њих се борио да докаже да онај други није бољи.

Политичких неистомишљеника није било много. Они окорели идеолошки заљубљеници у братску Русију, недовољно преваспитани информбировци, знали су да треба да спреме ћебе и да се пре доласка Председника јаве у зграду која је била до саме цркве.

Унапред се није знало одакле ће да стигне Председник и да ли ће негде у граду да се заустави и одржи краћи говор присутнима. Та неизвесност је чинила непотребну нервозу код домаћина. Сваки могући сценаријо доласка и одласка Председника се брижљиво спремао.

Другови Бели, Црни, безимени … су стално дахтали за вратом домаћина. Ниједан детаљ није могао да им промакне. Будним оком су све и сваког пратили.

И онда би дошао велики дан када Председник стиже!

У историји града су забележена само два доласка Председника у скоро четири деценије владавине.

Председник је носио бели мантил када је допутовао Плавим возом на железничку станицу. После срдачног дочека кренуо је отвореним аутомобилом од станице на Славију, па главном улицом до центра где је скренуо у улицу Кнеза Лазара и одатле је отишао у Сисевац. Није се Председник заустављао, само је махао руком. Додуше, један друг је притрчао аутомобилу и предао Председнику своје писмо. Није се Председник наљутио, напротив. Био је то Председнику доказ да га људи обожавају и да имају у њега поверења.

 

Црни мантил је Председник носио када је из Параћина кренуо у Јагодину. Тада је с њим била и његова супруга. Те године је центар града био лепши него икада. Трг испред новог хотела је био изграђен, Модна кућа се цаклила, а зграда Дома ЈНА је била можда најлепша у целој Србији. Председник се зауставио на централној раскрсници, изашао је са супругом и здравио се са грађанима. Онда је одржао и краћи говор. И после је отишао у Јагодину.

Прошла су тако два једина доласка Председника у Ћуприју.

Додуше, пролазио је Председник поред Ћуприје, једном са председником Алжира, популарним Бен Белом, када је пројурио аутопутем док је киша падала. И више пута Плавим возом.

Након Председникове смрти обични грађани више нису ни знали ко је актуелни председник председништва, а камоли да су се надали његовом доласку у Ћуприју. Десетак година касније је на власт дошао Милошевић. За време његове владавине у Ћуприју је 1995. године дошао председник крње Југославије. Било је то поводом обележавања годишњице Боја на Иванковцу.

Такав је био 20. век. Време које ће историчари још дуго да анализирају.

Нема више оних који су стрепели шапућући: „ПРЕДСЕДНИК СТИЖЕ“!