ЋУПРИЈСКИ ПИЈАЦ

Гегула је рекла: „Ћу гу продам на пијац.“.

Пијаца се мењала по падежима просто:

Идем на пијац.

Враћам се с пијац.

Купила сам на пијац.

Прескуп је пијац…

Ћупричанке, осим официрских жена, имале су једноставан говор с израженим моравским акцентовањем.

Могао је човек путничким возом од Београда до Врања да путује жмурећки и да слушајући локално становништво увек зна кроз која места пролази. Младеновац, Велика Плана, Ћуприја, … Лесковац, Врање – су градови са специфичним локалним говором.

Ћуприја, некада Равно и Хореум Марги, одувек је имала развијену трговину на пијаци и на вашаришту. Забележено је у писаним документима да је вашар у Ћуприји био српски државни пројекат с циљем да се на граници турске територије успостави размена робе између трговаца са југа и севера.

Средином прве половине деветнаестог века Ћуприја је постала административни центар, па је малена турска касаба почела убрзано да прераста у српску варош. Урбанизација Ћуприје је остваривана под руководством инжењера Барона, осмишљене су нове улице, куће су плански грађене, па је тако било одрђено и место за пијацу.

Изградњом дрвеног моста преко Велике Мораве 1891. године, као и изградњом 1884. године дрвеног моста преко реке Раванице (Микићев мост), утврђена је траса садашње главне улице у Ћуприји. Формиран је и велики трг на коме је била пијачна вага. Около трга су биле трговачке радње. Петком, када је пазарни дан, ту се одвијао сав живот у овом делу Србије.

На празном простору у центру Ћуприје, одмах до нове зграде основне школе, сазидана је велика кућа у којој је била смештена општинска администрација, а касније и велика зграда у коју се преселила локална управа. Данас се у том великом, некада веома савременом објекту, налазе просторије пензионог и здравственог осигурања. И јавно градско купатило је направљено до реке Раванице 1941. године (касније је на том месту сазидана зграда „Штедионице“ коју је заменила нова зграда – анекс Републичког фонда за пензионо осигурање).

На другом крају празног простора, према Јагодини и некадашњем хотелу „Уједињење“, сместила се пијачна управа. У згради су били и локали за занатлије. На истом месту данас се налази напуштени Дом Војске Србије.

Забележено је у дневном листу „Ново време“ 31. августа 1941. године:
„Технички отсек Општине ћуприске, под руководством претседника општине Живојина М. Остојића, навео је за последњих годину дана низ јавних радова, међу којима: уређење градске пијаце и парка; нивелисање и израду тротоара у улици Проте М. Поповића (поред гимназије), подизање коловоза насипањем у улицама Царице Милице и Ђуре Даничића. Сем овога, депоновано је и уграђено 17 вагона туцаника у улици М. Обилића. У пројекту је изградња и постављање бетонских ивичњака у истој улици. Градска пијаца је нивелисана речним шљунком. Постављене су бетонске стазе и тротоари. Дрвене тезге, које су биле потпуно дотрајале, замењене су новима. Изнад сваке постављене су дрвене табле са именима села, а у циљу контролисања доноса животних намирница на овдашњу пијацу. Главни коловоз изграђен је са ивичњацима. На овај начин становништво је, нарочито за време пијачних дана, потпуно осигурано од колског и аутомобилског саобраћаја, који се сада већим делом обавља преко овог коловоза. Парк је преуређен утолико што су стазе проширене и оивичене крупном коцком. Уведено је и електрично осветљење путем посебног кабла са инсталацијом гвоздених електричних стубова. Уведен је уређај за поливање парка, инсталиран водоског, направљене дечије справе за гимнастику и игру, и сада се у овоме парку, који у многоме потсећа на Калемегдан, може сваког дана видети велик број веселе деце како се играју, љуљају на љуљашкама и, уз раздрагани смех, трче око водоскока. Деца, у Ћуприји највећи део дана проводе сада у овом парку, где све одише свежином и здрављем, и где она налазе најлепшу разоноду. За свој садањи изглед Ћуприја има да захвали првенствено преданом и пожртвованом заузимању претседника Остојића. „

Ћупријска пијаца се пре 1960. године преселила из центра Ћуприје, уступајући своје место новом градском парку, пар стотина метара даље на једну пољану (на истом месту је и данас).

Пољана је најпре прекривена туцаником, затим су направљене бетонске стазе поред којих је било смештено неколико десетина тезги. Истовремено је на источној страни у низу сазидано неколико продавница. Наравно, ту је на самом углу била и кафана. На јужној страни је остављен слободан простор за коњске запреге.

Имала је Ћуприја и малу пијацу на Славији. Њу су користили сељаци из Јовца и Остриковца, који су долазили возом до железничке станице, па им је пијаца у центру града била превише далеко.

Данас се мала пијаца на Славији више не користи, јер нема железничке везе са Јовцем и Остриковцем. Уместо на малој пијаци, свакојаки препроваци користе тротоар од Славије до Дома здравља не плаћајући закуп јавне површине, не плаћајући порезе и таксе. Тако је улична – „сива економија“ постала део ћупријское свакодневице.

Пре четврт века, на почетку дивље градње у целој Србији, и део данашње пијаце је 1994-95. године искоришћен за зидање „привремених објеката“. Поједини општински одборници и чланови СПС-а су уз минималну новчану надокнаду добили од ЈП „Услуге“ право да постану власници „привремених“ локала који и данас постоје. Новац намењен за изградњу шалтер сале у општинској згради је авансно пренет „Инграпу“, а онда су са тим парама, у време хиперинфлације и непосредно касније, направљени „привремени објекти“. Комунално предузеће „Услуга“ је од оступања пијачног простора добило накнаду која је била мања од годишње вредности коју су сељаци плаћали за изнајмљивање тезге величине два квадратна метра. Сви покренути судски поступци су застарели, па су се право и правда разишли.

Садашњи изглед ћупријска пијаца је добила почетком 21. века. Од идеје да се пијачне тезге покрију дошло се на крају до изградње пар већих пословно-самбених објеката од којих су неки буквално на коловозу улице Анђе Ранковић. Тако је „ћупријска урбанистичка мафија“ добила свој споменик.

Пијачни живот се променио.

Некада су из села долазиле коњске запреге препуне пасуља, лука, кромпира, … јабука и шљива, … сира и јаја. Баштованке су доносиле у великим котарицама зеље, рен, … и цвеће.

Са распадом велике Југославије појавили су препродавци. По говору би се рекло да су дошли из свих крајева бивше СФРЈ. Закупили су они скоро све пијачне тезге и сељацима је само остало да петком на уличном асфалту сместе своје две-три корпе.

Велики супермаркети постепено су преузели пијачну продају. А ионако је сада пасуљ из Кине, парадајз из Турске, кромпир из Аустрије, паприка из Северне Македоније…. Зашто би смо узалуд тражили домаћи јовачки парадајз, сладак као јабука?

Нема на пијаци више да се чују Гегуле. Нити купују, нити продају.

Доћиће дан када ће и пијаца да нестане.