
Лутајући по данашњој Србији можете, баш баш када се најмање надате, да налетите на црквене храмове чији су ктитори материјално богати људи. Неки од њих су новац стекли радећи у младости у Белом свету, па се сада на својствен начин одужују родном крају. Они други, ако их питате како су се обогатили у Србији, неће моћи да одговоре у једној простој реченици. Неће моћи да кажу ни зашто финансирају изградњу „своје“ цркве, а не, рецимо, сеоске амбуланте или дечијег вртића.
Поред Велике Мораве постоје веома стара људска насеља, а Ћуприја је једно од њих. Испод римских зидина се вероватно крију остаци кућа из периода од пре 2-3 хиљаде година, а можда и 7-8 хиљада година. Припадници разних народа су ту оставили своје кости.
Ретко који Ћупричанин зна да је римски каструм Хореум Марги (Ћуприја) био седиште епископије још у четвртом веку (на сабору у Сердици – Софији учествовао је епископ Зосим).
Смењивале су се власти поред Велике Мораве, живели су ту припадници разних вероисповести.
Тек почетком деветнаестог века, у близини џамије, изграђена је у Ћуприји црква, данашњи храм Светог Ђорђа.
Најстарији грађевински објекат у Ћуприји је највероватније црква Светог Ђорђа, која је подигнута давне 1834. године. Документовани подаци указују да је црква сазидана по наређењу Милоша Обреновића, који је због сахране свог пријатеља Цинцар-Јанка Поповића морао из Ћуприје да иде у манастир Раваницу. Избором места и новчаном помоћи кнеза Милоша 1836. године завршена је и освећена црква посвећена св. Ђорђу, а осветио је први српски митрополит Милентије Поповић-Добошар. Августа 1838. године донета су црквена звона за ћупријску и параћинску цркву.
О Цинцар-Јанку Поповићу се у Ћуприји не прича често.

Гроб Цинцар-Јанка Поповића се налази поред самог зида манастира Раванице. У порти, са јужне стране припрате, на плочи пише: „Надгробник Воиводе окружја Пожаревачког цинцар Јанка Поповића рођеног у Охриду – Мацедонији а 44-е живота свога године овде у Манастиру Раваница 24. Августа 1833. Упокојеног. Подигнут од верне му супруге Кумрије и деце своје 1835.“
Оригинално писмо са надгробника гласи:
„„Надгробникъ Войводе окружiя пожаревачкоъ Ц и н ц а р ъ-Я н к а П о п о в и ћ а рођеногъ у Ориду, у Македоiи; а лѣта 44 живота свога овде у манастиру Раваници, 24 Августа 1833, упокоеногъ.
„Подигнутъ одъ верне му супруге Кумрiе и деце своє“.

Пошто је Цинцар-Јанко Поповић рођен 1779. У Охриду (тада у Турској, данас у Северној Македонији), највероватније је грешком уклесано да је живео 44 године, уместо 55.
Презимена у Србији су настала средином деветнаестог века, па је највероватније презиме Поповић Цинцар-Јанко добио зато што се родио у свештеничкој породици (отац му је био охридски протојереј, рођен у близини Струге). Касније су његова деца усвојила презиме Цинцар-Јанковић.
Познато је да је Цинцар-Јанко имао рођену браћу, један од њих је отишао у Пећ, а други у Свилајнац, док је сам Цинцар-Јанко отишао у Ваљево.
Цинцар-Јанка својатају Шапчани зато што се оженио Зорандом-Кумријом, кћерком познатог шабачког велетрговца Томе Кркића. Предање каже да је венчани кум био војвода Јаков Ненадовић, младин девер Хајдук-Вељко Петровић, а стари сват Стојан Чупић „Змај од Ноћаја“.
Војвода Пожаревачки Цинцар-Јанко је највероватније постао 1809. године, а у самом Пожаревцу је боравио 1812. и 1813. године.
По одобрењу руског цара Александра, Цинцар-Јанко је са породицом живео у Бесарабији (данашња Украјина) до 1830. године. Два његова старија сина су тада завршила руску официрску школу.
Након формалног признавања аутономије Србије 1830. године, већ наредне 1831. године Цинцар-Јанко се са целом породицом вратио у Шабац.
Након лечења у Соко бањи (тада се звала Алексиначка бања) 1833. године Цинцар-Јанко је у повратку свратио у манастир Раваницу код Ћуприје и ту је умро у 54. години живота, 24. августа / 7. септембра 1833. године. Сахрани поред цркве је присуствовао лично књаз Милош Обреновић.

Портрет Цинцар-Јанка Поповића, који је урадио насликао Урош Кнежевић налази се у Народном музеју у Београду. У Историјском музеју Србије чувају се балчак његове сабље модела „клч“ и два посребрена пиштоља (кубуре).
Познато је потомство Цинцар-Јанка Поповића.


Често се води полемика да ли је Цинцар-Јанко Поповић био пореклом Цинцар или није. О томе се давне 1923. године изјаснио Драгиша Лапчевић тврдећи да Цинцар-Јанко није био Цинцар, већ Србин.


Остаје отворено питање да је Цинцар-Јанко „Ћупријски лик“ или је можда пожаревачки, шабачки, охридски…?

Jos jedna zanimljiva istorijska cinjenica od tebe,Dule,hvala.To sto je episkopija bila na prostoru sadasnje Cuprije jos u četvrtom veku je vrlo zanimljivo:ko su bili ti prvi hriscani?Ko su bili starosedeoci pre doseljavanja Slovena,a da su tako rano postali hriscani?Bice zanimljivo i kad budes pisao o Cincarima u Cupriji.
Свиђа ми сеLiked by 1 person