ЋУПРИЈСКЕ ЛИЧНОСТИ – ЦИНЦАР ЈАНКО

Лутајући по данашњој Србији можете, баш баш када се најмање надате, да налетите на црквене храмове чији су ктитори материјално богати људи. Неки од њих су новац стекли радећи у младости у Белом свету, па се сада на својствен начин одужују родном крају. Они други, ако их питате како су се обогатили у Србији, неће моћи да одговоре у једној простој реченици. Неће моћи да кажу ни зашто финансирају изградњу „своје“ цркве, а не, рецимо, сеоске амбуланте или дечијег вртића.

Поред Велике Мораве постоје веома стара људска насеља, а Ћуприја је једно од њих. Испод римских зидина се вероватно крију остаци кућа из периода од пре 2-3 хиљаде година, а можда и 7-8 хиљада година. Припадници разних народа су ту оставили своје кости.

Ретко који Ћупричанин зна да је римски каструм Хореум Марги (Ћуприја) био седиште епископије још у четвртом веку (на сабору у Сердици – Софији учествовао је епископ Зосим).

Смењивале су се власти поред Велике Мораве, живели су ту припадници разних вероисповести.

Тек почетком деветнаестог века, у близини џамије, изграђена је у Ћуприји црква, данашњи храм Светог Ђорђа.

Најстарији грађевински објекат у Ћуприји је највероватније црква Светог Ђорђа, која је подигнута давне 1834. године. Документовани подаци указују да је црква сазидана по наређењу Милоша Обреновића, који је због сахране свог пријатеља Цинцар-Јанка Поповића морао из Ћуприје да иде у манастир Раваницу. Избором места и новчаном помоћи кнеза Милоша 1836. године завршена је и освећена црква посвећена св. Ђорђу, а осветио је први српски митрополит Милентије Поповић-Добошар. Августа 1838. године донета су црквена звона за ћупријску и параћинску цркву.

О Цинцар-Јанку Поповићу се у Ћуприји не прича често.

Гроб Цинцар-Јанка Поповића се налази поред самог зида манастира Раванице. У порти, са јужне стране припрате, на плочи пише: „Надгробник Воиводе окружја Пожаревачког цинцар Јанка Поповића рођеног у Охриду – Мацедонији а 44-е живота свога године овде у Манастиру Раваница 24. Августа 1833. Упокојеног. Подигнут од верне му супруге Кумрије и деце своје 1835.“

Оригинално писмо  са надгробника гласи:

„„Надгробникъ Войводе окружiя пожаревачкоъ  Ц и н ц а р ъ-Я н к а  П о п о в и ћ а   рођеногъ у Ориду, у Македоiи; а лѣта 44 живота свога овде у манастиру Раваници, 24 Августа 1833, упокоеногъ.
„Подигнутъ одъ верне му супруге Кумрiе и деце своє“.

Пошто је Цинцар-Јанко Поповић рођен 1779. У Охриду (тада у Турској, данас у Северној Македонији), највероватније је грешком уклесано да је живео 44 године, уместо 55.

Презимена у Србији су настала средином деветнаестог века, па је највероватније презиме Поповић Цинцар-Јанко добио зато што се родио у свештеничкој породици (отац му је био охридски протојереј, рођен у близини Струге). Касније су његова деца усвојила презиме Цинцар-Јанковић.

Познато је да је Цинцар-Јанко имао рођену браћу, један од њих је отишао у Пећ, а други у Свилајнац, док је сам Цинцар-Јанко отишао у Ваљево.

Цинцар-Јанка својатају Шапчани зато што се оженио Зорандом-Кумријом, кћерком познатог шабачког велетрговца Томе Кркића. Предање каже да је венчани кум био војвода Јаков Ненадовић, младин девер Хајдук-Вељко Петровић, а стари сват Стојан Чупић „Змај од Ноћаја“.

Војвода Пожаревачки Цинцар-Јанко је највероватније постао 1809. године, а у самом Пожаревцу је боравио 1812. и 1813. године.

По одобрењу руског цара Александра, Цинцар-Јанко је са породицом живео у Бесарабији (данашња Украјина) до 1830. године. Два његова старија сина су тада завршила руску официрску школу.

Након формалног признавања аутономије Србије 1830. године, већ наредне 1831. године Цинцар-Јанко се са целом породицом вратио у Шабац.

Након лечења у Соко бањи (тада се звала Алексиначка бања) 1833. године Цинцар-Јанко је у повратку свратио у манастир Раваницу код Ћуприје и ту је умро у 54. години живота, 24. августа / 7. септембра 1833. године. Сахрани поред цркве је присуствовао лично књаз Милош Обреновић.

Портрет Цинцар-Јанка Поповића, који је урадио насликао Урош Кнежевић налази се у Народном музеју у Београду. У Историјском музеју Србије чувају се балчак његове сабље модела „клч“ и два посребрена пиштоља (кубуре).

Познато је потомство Цинцар-Јанка Поповића.

Често се води полемика да ли је Цинцар-Јанко Поповић био пореклом Цинцар или није. О томе се давне 1923. године изјаснио Драгиша Лапчевић тврдећи да Цинцар-Јанко није био Цинцар, већ Србин.

Остаје отворено питање да је Цинцар-Јанко „Ћупријски лик“ или је можда пожаревачки, шабачки, охридски…?

Књига „ОТРГНУТО ОД ЗАБОРАВА“ садржи ову причу.