Senke nad Banjom

Letopis tišine, časti i jedne nemoguće bliskosti

Autorski pečat: Pripovedač iz senke, prema beleškama Anđelije Vuković i pronađenim dokumentima

Predgovor

U potkrovlju nekadašnje vile generala Jovana Belimarkovića — danas Zavičajnog muzeja — među starim koferima i mirisom memle, pronađena je kutija sa inicialima „A.V.”. Unutra: požutele beleške, razglednice sa kraja 19. veka, pisma uvezana koncem i knjiga poezije sa podvučenim rečima. Neki bi to nazvali sentimentalnom privatnom arhivom. A ja? Ja sam u tome video roman vremena koje nas još uvek traži.

Tekst priče nosi naslov „Senke nad Banjom” i sastavljen je iz više izvora: pripovedanja nepoznatog naratora, fragmenata dnevnika Anđelije Vuković, retkih zapisa Ivana Reznikova i beleški kućnog sluge. Čini se kao fikcija, a opet — svaki trag vodi do istorijskih činjenica koje leže u ćutnji vila, klupa i lampiona Vrnjačke Banje.

Zašto je danas ova priča važna? Jer postoje priče koje ne nastaju da bi se prodale, već da bi se održale. Ovo nije samo novela. Ovo je most između epohe kad su ljubav i poverenje bili politička odluka — i sadašnjosti, koja možda zaboravlja kako se one pišu perom.

Dobrodošli u leto 1892. Otkopčajte sako, podignite šal i uđite u senku gde istorija šapuće tiše nego što mislimo.

— Istraživač, Vrnjačka Banja, jul 2025.

Senke nad Banjom

Vila nad izvorom

Avgust 1892. bio je surov u Beogradu — topao, težak i prepun ustajalih vesti. Zato je general Jovan Belimarković, sada već osamdesetogodišnjak, odlučio da se povuče u svoju vilu u Vrnjačkoj Banji. Vila koju su meštani zvali jednostavno „zamkom” uzdizala se iznad mineralnih izvora kao stražar prošlosti: s belim mermernim stubovima, zelenim kapcima i vrtnim lukovima koji su mirisali na bor i lavandu.

Ispod balkona, žene u kariranim keceljama punile su staklene boce lekovitom vodom, dok su fijakeri svakodnevno dovozili novu kolonu gostiju u cilindrima i čipkastim šeširima. Belimarković je posmatrao taj prizor sa svoje terase, ogrnut tankim crnim šalom, dok je zveckanje tanjira iz trpezarije označavalo kraj doručka.

Unutar zidova vile — tišina. Otkako je žena umrla, a sin otišao na školovanje u Pariz, Jovan je više razgovarao sa portretima svojih saboraca nego sa živim ljudima. Ipak, u ovom umirujućem ritmu Banje — u mineralnim kupkama, mirisu štampanih novina i povremenim političkim čarkama sa beogradskom štampom — pronalazio je neko čudno pomirenje.

Ali tog jutra, među pismima koje je doneo kočijaš, jedno je imalo zlatni pečat. Dvorski. Nešto je zatreperilo u stomaku starog generala. Na tren, kao da je čuo pucnjeve sa Šumatovca, dozive saboraca i topot konjice. Otvorio je pismo drhtavom rukom, a rečenica na vrhu bila je kratka:

„Generale, potrebna nam je Vaša diskrecija. U Banji boravi čovek čije prisustvo izaziva zabrinutost…”

Belimarković duboko uzdahnu. Pomislio je da su dani dužnosti za njega završeni. Ali duh vremena nije pitao za penziju.

Gost iz senke

Kočija sa metalnim felnama zaškripa ispred balon-sale „Sveti Georgije”. Kočijaš s brkovima skinu kapu, a iznutra izađe visok muškarac u tamnoplavom odelu sa ofucanim manžetnama. Njegovo lice bilo je kao karta pograničnih ratova: ožiljak na bradi, pogled koji ne luta bez potrebe i tihi korak onoga ko zna da su senke najpouzdaniji prijatelji.

Pukovnik Ivan Reznikov, kako je kasnije registrovan u knjizi gostiju, stigao je navodno „radi lečenja”, ali već je prva gospođa s verandom na glavnom šetalištu prokomentarisala:
„Takvi ne dolaze da piju vodu, već da mute po Balkanu…”

General je već sa svoje lođe posmatrao dolazak. Ne govoreći ništa, podigao je okular dvogleda i pratio svaki pokret novopridošlog. Njegova intuicija, istrošena ali još uvek budna, prepoznavala je hod vojnog lica, iako se Reznikov trudio da izgleda kao civil.

U večernjim časovima, tokom koncerta valcera Johana Štrausa, organizovanog u velikoj dvorani vile „Karmen”, Belimarković se prvi put obreo licem u lice sa Reznikovim. Kratko su se naklonili — dva sveta, dve vojske i dve nacije u zagrljaju tihe diplomatije.

„Gospodine generale,” reče Reznikov na čistom srpskom, „čast je upoznati legendu Šumatovca.”
„U ratu nema legende, samo živih i mrtvih,” odgovori general, a u očima mu bljesnu senka priznanja.

Anđelija i kod zaborava

Sledećeg jutra, u biblioteci vile, među koricama predratne „Ilustrovane srpske čitanke”, general je ugledao nepoznato lice: mladu ženu u tamnoljubičastoj haljini kako s pažnjom proučava atlas Kraljevine Srbije.

„Zanima li vas geografija?” upita on, prilazeći.
„Ponekad. Ali više me zanimaju granice koje ljudi crtaju rečima, a ne kartama,” odgovori ona, bez podizanja pogleda.

Zvala se Anđelija Vuković. Zvanično — učiteljica iz Niša, došla da se oporavi od „plitkog emfizema i životnih razočaranja”, kako je rekla šaljivo. Ali bilo je nešto čudno u njenim pitanjima, u načinu na koji je uzimala beleške o Reznikovom kretanju i u pogledu kojim je merila generala — kao neko ko poznaje više od zvanične istorije.

Jednog popodneva, dok su zajedno šetali uz šapat vetra sa Goča, rekla mu je tiho:
„Znam ko je Ivan. I ne brinite… nisam ovde zbog vas. Iako ću vas možda morati uključiti.”

Belimarković zastade. Miris borovine i tople pare iz banjskog izvora obavio ih je kao paravan.
„Znači — ni vi niste ovde samo zbog zdravlja.”
„Nijedno telo nije zdravo ako mu je domovina u nemiru,” reče Anđelija. I tad je, po prvi put, general osetio nešto drugo osim sumnje i zadatka — osećaj da ga vreme, ipak, nije zaboravilo.

Šapat u senkama Goča

U noći kad je puna mesečina bacala srebrne senke po krovu vile Belimarković, Anđelija i general sedeli su u zimskom salonu okruženom staklenim panelima. Iz daljine su dopirale note valcera iz hotela „Pariz”, a zvuk tople izvorske vode negde ispod poda delovao je kao uspavana krv Banje.

Anđelija mu je predala knjigu u plavim tvrdim koricama: „O umetnosti ratovanja – prevod sa francuskog”. Bila je staro izdanje, ali ispod korica — uvezana strana hartija sa sitnim latiničnim slovima i šifrovanim marginama.

„Ovo nije obična čitanka. U svakom trećem pasusu se kriju koordinate. Ivan ih je ostavljao servisu koji je prešao na drugu stranu. Ako stignu do njih — Goč postaje tačka sastanka.”

Belimarković nije govorio ništa nekoliko trenutaka. Spustio je knjigu, pogledao kroz staklo, pa se okrenuo ka Anđeliji.
„Ako je ovo tačno… moraćemo da iskoristimo bal. On će pokušati da ostavi poruku. A mi ćemo biti tamo — sa svetlom i senkom.”

Bal pod lampionima

Vrt vile bio je osvetljen desetinama lampiona u boji. Omladina u belim rukavicama igrala je kadril; dame su nosile haljine sa satenskim mašnama, a muškarci mirisali na sapun od bergamota i francuski duvan. Među njima — Ivan Reznikov. Sam, odmeren, sa ružom u reveru i pogledom ka zapadu.

General je uzeo štap prekriven medaljom iz 1876. i krenuo ka gostu. Sa svakim korakom, njegova prošlost odzvanjala je uz muziku:
„Pukovniče Reznikov,” rekao je, „nisam znao da ljubitelji geopolitičkih karata umeju i da igraju valcer.”

Reznikov se nasmeja hladno:
„General ne bi verovao koliko toga naučite kada bežite više nego što napadate.”

U tom trenutku, Anđelija se približila s tacnom punom kupina u kristalu. Tik uz njih, skrivena lampionima, nalazila se klupa sa metalnim naslonom: mesto gde je Ivan ostavljao poruke.

Ali ono što niko nije očekivao bio je treći gost — čovek sa cilindrom, gost iz Temišvara, koji je prišao Reznikovu i obratio mu se na mađarskom.

„Nije došao sam,” šapnu Anđelija.
„Onda neka i ne ode sam,” reče general tiho i pozva narednika iz Prve pešadijske, prikrivenog u tamnoj odori među konobarima.

Tišina posle igre

Ujutro, gosti su već napuštali Banju. Reznikov je predat ruskom konzulatu, uz strogo zabeleženu izjavu da mu nije povređena dlaka. Čovek iz Temišvara nestao je još iste noći. Anđelija je dobila novu sobu u vili — „biblioteku”, rekli su posetiocima, mada niko nije znao da su između njenih korica sada bile i arhive tajne mreže.

Belimarković je sedeo na terasi. Pogled mu je bio blag, ali čvrst. U rukama je držao knjigu koju je Anđelija ostavila na stolu — stari primerak Zmajevih pesama, sa dve reči podvučene mastilom:
„U nečujnom, moje bdi.”

Spustio je pogled ka šetačima koji su pili vodu s izvora i klimnuo lagano. Bio je to poslednji letnji dan kada se verovalo da borbe prestaju u uniformama. Jer one najvažnije — rađale su se u tišini, u pogledu, u poverenju.

Trag u vremenu

Godinama kasnije, kada su ratovi prošli, kraljevi pali i prestonice menjale imena, vila na brdu nad Banjom i dalje je stajala. Ostarela, ali dostojanstvena. Kao i sećanje na jedno leto kad su šapat i pogled imali veću težinu od sablji.

U vitrini Zavičajnog muzeja, iza zlatno-smeđeg stakla, nalazi se stara knjiga: Zmajeve pesme, sa dve reči podvučene mastilom. Ime vlasnika ispisano je ispod — nečitljivo. Ali oni koji znaju, kažu da pripada jednoj učiteljici iz Niša.

U vrtu iza vile, lavanda i dalje raste u pravilnim redovima. Poneki posetilac zastane pored klupe sa metalnim naslonom i nasloni se, ne znajući da su tu nekad sedeli dvoje čiji razgovori nisu menjali svet — ali su ga razumevali.

Na spisku stanovnika večnosti, negde između velikih bitaka i tišine stare dobi, zapisano je ime generala koji je, u sumrak života, još jednom odabrao čast. I ljubav, neobaveznu i nemoguću — ali pravu.

Dodaci

Dnevničke beleške Anđelije Vuković (1914–1916)

• „Kažu da kada vreme prođe, pamtiš samo tragove. Miris rascvetale lavande iza vile. Zvuk njegove šake na stolu kad bi spustio šoljicu kafe. I ono kratko ćutanje kad bi izgovorili isto, bez dogovora.”
• „General je otišao te zime, tiho, kao što je i živeo poslednjih godina. Samo uz pogled ka obroncima Goča i tiho pitanje: ‘Da li smo mi zaista ikada odlučivali o svetu, ili samo o sebi?’”
• „Svaki 15. avgust, kada jutro okrene topli vetar i cvetovi ponovo zarumene — ostavim jednu belešku na klupi pod metalnim naslonom. Ne pišem ništa novo. Samo podvučem isti stih: ‘U nečujnom, moje bdi.’”

Nezavršeno pismo Ivana Reznikova

Poštovani generale,

U životu sam komandovao četama, preživljavao zime i izdaje. Ali tek u tišini vaše vile, pod senkom borove šume i mirisom lavande, shvatio sam da poštovanje ne počinje naredbom — već ćutanjem sa nekim ko razume tišinu.

Ovo pismo nikada nije poslato. Možda je zato i završilo među vašim mapama i potpisima.

U slavnom pozdravu,
Ivan Reznikov

Sećanja sluge Radoja

• General uvek je uzimao kafu bez šećera, ali kad bi Anđelija dolazila, tražio je da se doda pola kašičice. Niko to nije komentarisao.
• Svako veče, pre nego što bi se svetla u sali ugasila, Anđelija bi ostajala da čita pred publikom u sali, a Radoje bi diskretno podmetao stolicu pored bakičine stolice.
• Kada bi gosti kritikovali buku, Radoje bi šapnuo: „Tišina ovde ne znači odsustvo zvuka, već težinu reči koje nisu izgovorene.”

Istorijske beleške

• Vrnjačka Banja je 1892. privlačila ruskе emigrantе i austrijske diplomate, često maskirane kao „lečilištari”.
• Srpsko-turski ratovi (1876–1878) oblikovali su karijeru generala Belimarkovića, koji je u Banji tražio mir, ali ga istorija nije poštedela.
• Vila Belimarković građena је 1882–1887. po projektu bečkog arhitekte Franca Vintera, sa belim mermerom iz ličnog majdana na Goču.

Pogovor autora

Ova priča je obećanje da priče čuvamo kao mostove između prošlosti i sadašnjosti. Vrnjačka Banja nije samo kulisa za dvorce i tajne; ona je živi organizam koji pamti glasove koji šapuću pod lampionima i tragove stopala na mermeru.

Želeo sam da spojim klasičnu čast vojnih legendi i tihe revolucionarno-romantične misli učiteljice iz Niša. Da pokažem kako su najvažnije borbe one koje se vode u srcu — a ne na bojištu.

Neka čitaoci ove priče podele tišinu s nekim ko zna da i u senki postoji svetlo.

Dušan
Ćuprija, jul 2025.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна.

Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА

__________________________________