УСТАДОШЕ

Киша је те вечери падала ситно, као да спира прљавштину са калдрме. У старој кафани „Париз“, где су зидови памтили и свадбе и сахране, седела је мања група студената са својим професорима и за пар столова пензионери који су били стални кафански гости. Са улице је допирао гласан жамор. Наједном, без вике и галаме, људи у кафани устадоше, као што се устаје кад ти неко гази по правди, као што су некад устајали устаници из песама.

Сетих се да је тамо негде, у свом кабинету, један човек са титулом назвао све ове људе усташама. И у том трену, реч што је вековима значила понос, претворена је у клевету.

Седео сам за столом, длановима сам обгрлио шоље топлог чаја, и пребирао ту реч у себи. „Устадоше.“ Звучи као глас мог деде кад је причао о људима што су се дигли кад је било најтеже. А онда – „усташе“. Иста мелодија, али отрован тон. Као да ти неко у песму убаци туђи стих, да те натера да се постидиш што си је уопште запевао.

„Устадоше“ – то је глагол, чин, покрет. То су људи који су устали против неправде, који су се усправили и рекли „доста“. У томе нема мржње, само одбрана достојанства и права.

„Усташе“ – то је историјски термин који је, у савременом значењу, оптерећен злочинима и идеологијом мржње. Када се та реч намерно користи уместо „устадоше“, то није случајна грешка – то је покушај да се они који бране правду изједначе са онима који су је газили.

Разлика је као између светла и сенке: прво је чин усправљања, друго је етикета која покушава да то усправљање претвори у кривицу.

Немо сам посматрао како сви излазе из кафане. Устао сам и ја вадећи  две стодинарке за конобара. Не знам зашто, али сам имао неку унутрашњу потребу да им се на улици придружим.

Киша је већ прешла у ситну измаглицу, онај фини вео што замути светла и лица. Калдрма је клизила под ђоновима, али кораци су били чврсти, уједначени, као да их неко диригује невидљивом палицом. Са једне стране улице, из отвореног прозора, допирао је шапат: „Ено их, устадоше…“ – топао, готово поносан. Са друге, из киоска, грубо је одјекнуло: „Усташе!“ — као ударац по металу, хладан и оштар.

На крају улице, из магле, изронио је кордон полиције – црне силуетe са штитовима што су хватали одсјај уличних светиљки. Штитови су се померали као један зид, а иза њих лица без израза, само очи иза визира. Звук кишних капи које ударају по пластици био је хладан, некако злослутан.

Издалека, са стране, гледам како су искорачиле три девојке. Ни киша која је за тренутак престала да пада, ни хладноћа, ни тупи одјек чизама нису их зауставили. Стале су испред свих, на само два корака од полицијских штитова. Замишљам њихове погледе упрте у лица полицајаца. Да ли је са друге стране, у неким очима иза визира заиграо немир?

Из тишине, као из дубоког бунара, изронио је глас командиров:
– Грађани, разиђите се. Ово је незаконито окупљање. Имате тридесет секунди.

„Тридесет… двадесет девет… двадесет осам…“ – сваки број био је корак дубље у нешто неповратно. Девојке су биле као стене непомичне.

„Три… два… један…“ – последњи број одјекнуо је улицом.

Иако сам поприлично висок пропињем се на прсте да боље видим. Једна девојка је подигла руку, не као знак предаје, већ као да зауставља саму кишу. Друга је јасно изговорила: „Ми смо устадоше.“ Трећа је стамено стајала.

И тада, иза њих, један глас је запевао. Други му се придружио, па трећи, и за тренутак је цела гомила певала химну. Када је одјекнуло „Боже, правде…“, командир је кратко, оштро наредио полицајцима:
– Напред!

Кордон се померио, али песма није стала. Први штит додирнуо је раме прве девојке, други се наслањао на подлактицу друге, трећа је верујем затворила очи. И онда – нешто се преломило. Прво један штит, па други, па трећи – спустили су се надоле.

 Лица су се открила, погледи сусрели.

Прво је то био једва приметан корак уназад. Један полицајац, па други. Девојке су остале на месту још тренутак, а онда су и оне коракнуле уназад, не као знак пораза, већ као да затварају врата за собом. Кордон се лагано разбијао, штитови су се спуштали до колена, чизме губиле онај савршени ритам. Са друге стране, студенти и остали грађани правили су кораке уназад, али песма није престајала.

Стојим леђима наслоњен на зид зграде. Размишљам. Киша јесте прала калдрму бришући трагове корака, али не и оно што се управо догодило.

Видим на ивици тротоара познатог професора који гледа како се улица празни. Киша му је клизила низ наочаре, али их није брисао. Видео је студенте како одлазе у једном правцу, полицајце у другом. Разумео сам да му се у грудима мешају понос и хладан страх. Знао је исто као и ја да ће држава узвратити – да ће професоре избацивати из школа и са факултета, а неке полицајце скидати са дужности.

Оно што се управо догодило не може се избрисати. Једном кад људи устану, тај усправни став остаје у њима, без обзира на цену.

Професор се окреће према мени и гласно ми каже:
– Постоји разлика између усташе и устадоше. Прво је мрља у историји. Друго је кичма која се исправила пред неправдом. Ко ту разлику не види… или је слеп, или му је тако згодно.

Киша је наставила да пада, али сада ми је звучала као аплауз.

Посвећено студентима и онима који су смењени или малтретирани на послу због својих уверења!