ДЕКОРНАРОД

Народ није више довољан. Он је сувише непослушан, сувише непредвидив, сувише склон да пита и да сумња. Зато се рађа декорнарод – народ од папира и екрана, народ који клима главом унапред, народ који зна шта треба да воли. Он није заједница, већ сценографија. Он није живот, већ декор. Декорнарод је огледало у којем власт гледа себе и види само аплауз.

Као што постоји декорнарод, тако ничу и декоринституције. Факултети који нису факултети, већ курсеви за брзу производњу диплома. Фестивали који нису фестивали, већ декорфестивали, кулисе за привид нормализације. Традиција се гаси, а на њено место долази имитација.

Али декорнарод не може да пева, декорфакултет не може да мисли, декорфестивал не може да памти. Све је то само кулиса, сценографија без драме. Када се угаси светло, остаје празна сцена. И тада се поставља питање: да ли је народ заиста народ, или је само декорнарод? Да ли је култура заиста култура, или је само декоркултура? И да ли је све ово живот, или је само представа моћи која траје док траје аплауз?