Последњи траг кармина

Ја сам остао сам.

Ваздух у стану био је густ, тежи него икад, као да је неко улио олово у сваки ћошак. А у том ваздуху још је плутао твој мирис: јасмин и цитрус, младалачки, светлуцав, као да је лето остало заробљено у зидовима. Лепио се за завесе, за моја плућа, за моје срце. Сваки удисај био је као рана која се поново отвара.

Под босим стопалима дрвени под био је хладан, скоро леден. Сваки корак остављао је влажни траг, као да стан памти мој страх и моју усамљеност. Киша је ударала у прозорска окна тако јако да су стакла дрхтала, а ја сам осећао сваки ударац у слепоочницама, као да небо лупа директно у мој мозак.

Ти си отишла. Врата си затворила снажно, тако снажно да је ваздух у ходнику зашуштао и одјекнуо ми у ушима као пуцањ. Још увек чујем тај звук. Још увек осећам вибрацију у грудној кости. Тај тренутак био је крај света, а ја сам остао да живим у рушевинама.

Кључ који сам ти дао пре годину дана лежао је на столу преко књиге коју си ми поклонила „СТРАХ ОД ЛЕТЕЊА“. Мали, хладан, сјајан. На њему трагови твог палца, као сенка твог додира. Дирнуо сам га и осетио језу, као да сам додирнуо твоју одсутност, као да сам додирнуо авет смрти.

У купатилу је стајала твоја четкица за зубе, усправна у чаши, са осушеним траговима пасте од менте. Подигао сам је, ставио под нос и удахнуо свом снагом док ми очи нису засузиле од тог оштрог, хладног мириса. У огледалу изнад лавабоа моје лице било је бледо као креч, очи упале, усне испуцале и слане од суза. Коса ми је падала преко чела, мокра од зноја, лепила се за кожу као да ме дави.

У спаваћој соби постељина је још носила облик твог тела. Улегнуће је било топло, дубоко, као да ме дозива. Завукао сам лице у њега и удахнуо: твоја кожа, твоја коса, твој зној после љубави. Слатко и слано истовремено. Руке су ми дрхтале док сам прстима прелазио преко чаршава, осећајући сваку бору као бразготину на сопственој души.

Киша је лила као из кабла. Капљице су се разбијале о прозор и цуриле низ стакло у танким, брзим траговима. Улица испод мирисала је на мокри асфалт и дим из пекаре на углу. Гром је пуцао негде изнад зграде, тресло је цео стан, а мени је срце скакало у грудима као да ће да искочи. Притиснуо сам чело на хладно стакло и осетио како ми ледена хладноћа гаси ватру у глави бар на трен.

У кухињи је на столу стајала шоља из које си попила последњи гутљај кафе. На дну густи, црни талог, а на ивици траг твог кармина, тамноцрвен као засушена крв. Подигао сам шољу и полизао тај траг. Слано. Горак. Твој. Пробао сам да те прогутам поново, да те осетим бар још једном на језику.

Сат на зиду куцао је споро, тешко, као да свака секунда тежи тону. Сваки откуцај био је ударац чекићем по ексеру у мом срцу. Из мене је излазио јаук, тих, животињски, као када пас цвили кад му газда умре. Није то био плач. То је било нешто дубље, нешто што нема име ни у једном језику.

У фиоци поред кревета још је стајао твој чешаљ. Црн, са неколико твојих дугих, тамних власи уврнутих око зуба. Узео сам га, ставио под нос и удахнуо. Мирис твог шампона, бадем и ванила, ударио ме је право у мозак. Клекнуо сам на под, притиснуо чешаљ на груди и почео да се љуљам напред-назад као дете коме су украли мајку.

Све је мирисало на тебе. Све је звечало од тебе. Све је болело од тебе.

Ноћ после твог одласка

Када је мрак пао, стан је постао још празнији. Светло са улице пробијало је кроз завесе и цртало сенке по зидовима. Свака сенка имала је твој облик. Понекад сам мислио да си прошла кроз ходник, да си села на ивицу кревета. Али то је била само игра светла и моје жеље.

Лежао сам на поду, јер је кревет био превише твој. Слушао сам кишу како свира бескрајну симфонију туге по прозорима. У једном тренутку сам отворио ормар, твоје хаљине још су висиле тамо, мирисале на лето, на јасмин, на цитрус. Прешао сам прстима преко свиле и памука и осетио како ми се кожа јежи од додира.

Телефон је био нем. Ниједна порука, ниједан позив. Само моје дисање и откуцаји сата. У ноћи сам чуо сопствени јаук, тих, али довољно гласан да ме пробуди сваки пут кад бих заспао на трен.

Јутро у празном стану

Када је свануло, сунце је ушло кроз прозор и осветлило празнину. Све је изгледало исто, али ништа није било исто. Сто је био празан без твоје шоље. Огледало празно без твог лица. Постељина празна без твог тела.

Устао сам и кренуо кроз стан као кроз музеј мртве љубави. Сваки предмет био је експонат: четкица, чешаљ, кључ, кармин на шољи. Ја сам био једини посетилац и чувар.

У кухињи сам отворио прозор. Мирис мокрог асфалта и свежег хлеба ударио ме је у лице. Али уместо живота, осетио сам само празнину. Све је било исто као јуче, а ти си била одсутна.

Сео сам за сто и гледао у празну шољу. Последњи траг кармина био је твој потпис, твоје збогом, твоја сенка која ме прати.

Повратак у кафић

Прошло је сто четрдесет и три дана.
Још увек бројим.

Једне кишовите вечери обукао сам онај стари капут који си волела и отишао у наш први кафић. Онај мали, на углу, са дрвеним столовима и жутим светлом које пада преко шоља као старо злато.

Ушао сам. Мирис кафе и цимета ударио ме је као шамар. Сео сам за исти сто, до прозора. Наручио сам два еспреса. Један за мене. Један за тебе. Иако те нема.

Киша је лупала по стаклу исто онако као оног октобра када си улетела мокра и питала: „Могу ли овде?“

Гледао сам у празну столицу преко пута. Прстима сам прелазио преко дрвета, тражећи неки траг, неки топли отисак твог лакта. Ништа.

Онда сам узео шећер и почео да пишем по столу. Врхом кашичице. Полако. Слово по слово. Твоје име. Када сам завршио, дунуо сам. Шећер се разлетео као бели снег. А ја сам остао да гледам како нестаје.

Конобарица је пришла, видела, и ништа није рекла. Само је донела крпу и тихо обрисала сто. Али пре него што је обрисала последње слово, погледала ме је у очи и рекла, готово шапатом:
„Знам.“

Устао сам, оставио новац, више него што треба, и изашао на кишу без кишобрана.

Ходао сам кући мокар до коже, вода ми је улазила у ципеле и прала сузе низ лице. Те ноћи сам први пут спавао без буђења.

Јер сам схватио: ти ме ниси спустила полако.
Ти си ме бацила.

Али ја сам научио да летим у паду.

И сада летим.
Сам.
Али летим.

Тишина после лета

Јутро после тог сна било је другачије. Сунце је ушло кроз прозор, али није осветлило празнину – осветлило је мене.

Све је и даље мирисало на тебе, али више није болело исто. Мирис јасмина и цитруса сада је био као успомена, као фотографија у старом албуму. Нисам више покушавао да га прогутам, нисам више тражио твоје трагове по столу. Само сам седео и гледао у светлост.

Схватио сам да стан није гробница, већ позорница. Сваки предмет био је реквизит, свака сенка сцена. А ја сам остао једини глумац. И ако сам научио да летим у паду, онда могу да научим и да ходам по празној сцени.

Узео сам твој чешаљ, онај црни са власи уврнутим око зуба. Удахнуо сам мирис бадема и ваниле, али овога пута нисам клекнуо. Само сам га спустио у фиоку и затворио. Као што се затвара књига. Као што се затвара једно поглавље.

Киша је тог јутра престала. Улица је мирисала на свеж хлеб и нови дан. Изашао сам без кишобрана, и осетио како ми сунце суши кожу. Људи су пролазили поред мене, носили своје торбе, своје животе. Нико није знао да сам ја управо завршио свој пад. Нико није знао да сам научио да летим.

Последњи траг кармина остао је у шољи на столу. Нисам га више лизао, нисам га више гледао као рану. Оставио сам га да стоји, као печат једне љубави која је постојала. Као доказ да сам волео.

И онда сам се насмејао. Тихо, готово неприметно. Насмејао сам се себи, насмејао сам се теби, насмејао сам се свету. Јер сам схватио: ти си ме бацила, али ја сам у паду открио крила.

И сада летим.
Сам.
Али летим.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА