Ћуприја: раскрсница судбина

Булгаризација и руски траг

У јесен 1915. године, када је бугарска војска упала у Србију са истока, Ћуприја је постала раскрсница на којој су се ломиле судбине. Мала варошица уз Велику Мораву, са својим мостовима и ћупријама од дрвета, нашла се на ивици – између бугарског мача и руских душа у бекству. Ту су се укрштали путеви: једни су се враћали у Русију да граде револуцију, други су бежали од ње, а Ћуприја је била место где су се ти токови сусретали, крварили и понекад – преживљавали.

Бугарска окупација трајала је три године пакла. Новембра 1915. бугарске трупе ушле су без борбе, али су онда почеле да уништавају све што је мирисало на српско. Језик је био прва жртва: у школама су децу тукли ако би изустила српску реч, учитељи доведени из Софије предавали су бугарску историју као да су Срби увек били Бугари. Цркве су преузимане – свештеници протеривани или убијани, иконостаси мењани, литургије држане на бугарском. Куће пљачкане, стока одузимана, а младићи и старији мушкарци одвођени у логоре у Бугарској где су умирали од глади и тортуре. На пијаци, на обали Раванице, у центру вароши, бесили су мушкарце и жене под оптужбом за „шпијунажу“ – тела су бацана у воду да их река однесе. Деца су присиљавана да гледају како им очеви падају под бајонетима. Жене и девојке силоване у јавним актима да се сломи дух целе заједнице. Булгаризација није била само окупација – била је покушај да се избрише српска душа.

У том мраку, први Рус који је оставио траг био је др Николај Семашко. Стигао је 1914. као лекар Руске болнице под Црвеним крстом, али је остао и под бугарском влашћу. У кафани „Христо Ботев“ поред реке Велике Мораве, под будним оком стражара, говорио је о Лењину, о социјализму, о свету без царева. Користио је бугарске везе – учитеља Илијева – да се прокријумчари у Софију и састане са Георгијем Димитровим. Септембра 1917. отишао је назад у Русију, тачно пред Октобарску револуцију, да гради нови свет. Ћуприја га се сећа по улици која носи његово име, али и као симбол оних који су се враћали у Русију да мењају судбину.

А када се окупација завршила октобра 1918. – када је Арчибалд Рајс ушао са Морaвском дивизијом 25. октобра – варош је била у рушевинама. Тада је стигао супротни талас: „бели“ Руси, антибољшевици, који су бежали од револуције. Око 1920–1925. хиљаду и по до две хиљаде њих населили су Поморавље и Ресаву, њих око 150 се смештени у баракама Горњег Летовишта, Сењског Рудника, Равне Реке. Радили су тежак посао – садили четинаре на обронцима Кучаја – али су донели и нешто друго: музику, приче, културу. Породице Јаркин, Коновкин, Шаров, Парфјонов, Ерор, Сукачев, Агачев, Стародубцев, Ижогин, Черкашин, Новиков стопиле су се са мештанима. Нона Агачев, „стара Рускиња“, седела је у биоскопу „Занатски дом“ на свом сталном месту у трећем реду. Игор Парфјонов, рођен 1905. у Владикавказу, стигао је у Југославију после 1917, студирао у Београду, радио у Осијеку, а у Ћуприју дошао 1939. као професор гимназије. „Чича Игор“ постао је душа града – оснивач Завичајног музеја 1954, где је чувао трагове и бугарског терора и руског опстанка.

Године 1922, на откривању споменика палим ратницима у центру Ћуприје, недалеко од места где су Бугари зверски убијали мештане, руски хор емиграната запевао је тужне напеве, док је Рајс говорио о слободи. Али у позадини су се још чули ехо бугарских злочина – имена попут Илије и Славка Ћурића на споменику сведочила су о породицама које су преживеле и окупацију и рат.

А данас, 2026. године, кад се поново чују далека грмљавина топова, кад се поново граде зидови виши од оних из 1915, кад се поново мењају презимена или их се више не изговара наглас – Ћуприја стоји на истој обали, али више не као сведок наде. Потомци оних што су бежали и оних што су долазили још носе исте реке у венама, али сада се те вене стежу од страха који је постао нормалан. Нека стара руска песма још се чује у кафани на углу, али тише, као да се плаши да је неко чује. Дечак који је некада гледао вешала са прозора сада има унуке који гледају вести о новим вешалима – само су конопци од челика, а тела падају у друге реке, далеко од Мораве. Циклус насиља се понавља, али је то насиље сада другачије: оно што је било ненормално, сада је постало нормално. Телевизијске вести, уз помоћ вештачке интелигенције, стварају магију лажне истине – дубоко фалсификоване слике, гласове који никад нису изговорени, масакре који се приказују као „рутински догађаји“, злочине који се претварају у мемове или пропагандне клипове. Оно што је некада изазивало ужас сада изазива само скроловање даље, јер је све постало део екрана – и све је подједнако „стварно“. Свет се поново ломи на раскрсницама, али овог пута без илузије да ће неко преживети да исприча праву причу. Судбине се укрштају, али сада у мраку, у ћутању, у очекивању онога што долази – можда последњег таласа, можда оног који ће све прогутати, а да нико више неће моћи да разликује шта је било крв, а шта пиксели. Морава тече и даље, мутна од сећања и од онога што још није испрано.
А Ћуприја памти.
Али у свету где је лаж постала нормална истина, ко ће веровати сећању?

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА