КУЋА НА РАСКРШЋУ

Има свакаквих кућа, малих и великих, необичних и лепих, са лавовима или са лабудовима на стубовима дворишних ограда. Има кућа са степеницама испред главог улаза, има и оних са полукуполом изнад двокрилних улазних врата.

Куће поред главног пута су увек биле мета разбојника и оних завидљивих и себичних, оних који би само да отимају. Тако је ваљда и са лепим виноградом поред пута. И са лепим девојкама и женама.

Грађевински инжењер Добривоје А. Пандуровић је направио себи кућу на раскрсници. Лепу кућу. По угледу на оне куће које је видео у Италији где је студирао. Желео је да својим суграђанима покаже да и Ћуприја може да буде европски град. Давне 1928. године, када је инжењер сазидао своју кућу, Ћуприја је била управно административно место. Направљена је тада нова зграда за државну гимназију, па две велике зграде за банке, у хотелу је била сала за биоскоп, припремала се изградња касарне за артиљеријску школу… Воз „Оријент експрес“ је имао редовно заустављање на ћуприској железничкој станици са које се одлазило у Европу, али и долазило из Европе. Размишљало се и о скором отварању редовне аутобуске линије Јагодина-Ћуприја-Параћин.

Родитељи Добривоја Пандуровић доселили су се у Ћуприју крајем 19. века.

Отац Арса Пандуровић је био стари рудар, а деда Лазар је био власник имања недалеко од родног Сења на коме је пронашао „нездрави камен“ који гори. Касније је на том месту изникао читав град – Сењски Рудник. За Лазара се говорило да је био „ретко писмен“ човек. Министар народне привреде је 1883. године поставио Лазара Пандуровића за надзорника Сењског мајдана.

Мајка Живка је такође водила порекло из Сења.

Пошто је индустријализација Србије кренула након почетка експлоатације угља у Сењском мајдану, могло би да се каже да су Пандуровићи били назаслужнији за нагли развој мале државе која се ослобађала турске доминације на Балкану. А зато што су Пандуровићи из Сења, села поред ког постоји манастир Раваница у коме су посмртни остаци Кнеза Лазара, следи да је овај део Централне Србије данас незаслужено занемарен.

Не може да се докаже, али све указује на то, да је у време велике сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем и фамилија Пандуровића доспела из јужних крајева у Велико Поморавље и Сење. Презимена су настала касније, па је тако могуће и да су Пандуровићи променили, односно усвојили презиме у 19. веку.

Животна судбина је младог Добривоја Пандуровића повела због школовања из Ћуприје у Ниш, где је завршио гимназију. А онда је са друге године студија у Београду отишао на дуг и неизвестан пут преко Албаније у Рим. Регрутован је на почетку Балканских ратова, па је у Великом рату са српском војском кренуо преко Албаније на Крф. Тамо се разболео од тифуса. Пребачен је у Италију најпре на лечење, а затим и на наставак студија на архитектинском факултету у Риму.

Патриотизам му није дозволио да само седи и учи у Риму, па се придружио својим војним другарима на Солунском фронту одакле су јуришали у ослобађање Србије и осталих територија будуће Југославије. По завршетку Великог рата Добривоје је наставио студије у Београду где је и дипломирао на Грађевинском одсеку Техничког факултета 1921. године.

Носилац Албанске споменице

Прво запослење му је одредила држава (тако је то некада било) у Врању где је био окружни инжењер. Ту је упознао девет година млађу Косару с којом се оженио 1921. године.

Косара Цупарка је имала четири сестре и живела је делу Врања који је по њиховој изузетној лепоти прозван Шећер мала. Стара фамилија Цупара је била позната широм Србије. Води порекло од најстаријег члана фамилије који се преселио из Призрена у Врање око 1790. године.

Прекаљени ратни борац и већ искусни инжењер Добривоје Пандуровић је са својом Косаром напустио Врање да би у Београду службовао у Државној железници, а касније био и саветник у министарству грађевина. Записано је да је грађевински инжењер Добривоје А. Пандуровић био и генерални директор Државне железнице.

Стварали су успешно потомство. Најпре им се 1925. године у Београду родио син Никола Пандуровић (који је постао геолог), па у Ћуприји 1928. године ћерка Драгослава (удата Милошевић, професорка српског језика и књижевности), затим 1930. године ћерка Вера (удата Ристић, лекар педијатар) и на крају у Београду 6. маја 1935. године трећа ћерка Ђурђевка (професорка хемије), која данас живи у далекој Аустралији, у Сиднеју.

Крупан, наочитог изгледа, говорљив, млади Добривоје Пандуровић се брзо доказао као талентовани инжењер. Иако је био као створен за великог вођу, више је волео да се бави инжењерским пословима него ли политиком. Стручност на послу отварала му је свакојака врата.

Простор у центру Јагодине, између некадашњег хотела „Палас“ и нове зграде гимназије, требало је да се уреди. План сквера је 1927. године направио ћупријски инжењер Добривоје. Додуше Добривоје је тада са својом породицом живео и радио у Београду.

Носталгија је чинила своје, па је тако Добривоје Пандуровић сам пројектовао и саградио 1928. године породичну кућу у Ћуприји, у улици која се данас зове по Милици Ценић. Преселио је своје родитеље из старе куће у сокачету код моравског парка у нову кућу.

Кућа на раскршћу је добила карактеристичне симболе на куполи шестар и лењир.

У то време су шестар и лењир били ознаке не само масонерије, него и архитеката који су у Риму стварали нов стил у грађевинарству. Пошто је масонерија била забрањена у Титовој комунистичкој Југославији, Добривоје је морао да истиче да је студирао архитектуру и у Риму и да није био предратни масон.

Почетак Другог светског рата затекао је породицу Пандуровић у Београду, у железничкој колонији у Штросмајеровој улици. Марта месеца се у Краљевини Југославији знало да су Немци планирали напад на Грчку за 6. април 1941. године. Већ педесетогодишњак Добривоје је био престар за мобилизацију која је у војсци кренула средином месеца. А онда је уследило бомбардовање Београда и окупација. Инжењер Добривоје је морао да тражи спас за своју многочлану породицу, супругу Косару, сина Николу и три кћери – Драгославу, Веру и најмлађу Ђурђевку. Повратак у Ћуприју је био неминован.

А у лепу кућу на раскршћу сместили су били немачки официри. Зато је Пандуровићима смештај најпре обезбедио лекар ћупријске болнице Др Албахари (отац познатог књижевника Давида Албахарија). Нису се немачки официри дуго задржали у Ћуприји коју су препустли бугарским војницима, отишли су у Јагодину. И тако су се Пандуровићи вратили у своју кућу.

Партизанска власт је дуго испитивала Добривоја о еветуалној његовој сарадњи са окупаторима. На крају су једино могли да у део његове куће привремено уселе као подстанаре једну породицу.

Све три ћерке су након Другог светског рата завршиле гимназију у Ћуприји – Драгослава 1946/47, Вера 1947/48. и Ђурђевка 1953/54. школске године. Студирале су у Београду књижевност, медицину и хемију.

Инжењер Добривоје је радио до пензије у „Инграпу“. Пешице је одлазио на посао. Увек је био у оделу са краватом. Лаганим, господских ходом се кретао главном улицом, па преко гвозденог Микићевог моста до Славије и даље ка Параћину.

У кући су преко дана углавном боравили у малој, а не у великој трпезарији која се налазила на углу куће ка раскрсници, испод терасе која је надкривена куполом. Кроз прозор се видела кућа госпође Шпет на другом делу раскрснице, која је такође имала заобљене зидове.

Кућа инжењера Добривоја Пандуровића

У време крсне славе Ђурђице окупљали су се сви. Долазила је из Деспотовца ћерка Вера са мужем др Првославом Ристиће, пулмологом, од оца проте Јована Ристића из Миливе. Наравно да су били и остали многобројни рођаци и пријатељи. Био је то дан велике породице.

Добривоје је са зетом Првославом много помагао сестринство манастира Манасија, које тада није имало бесплатно здравствено осигурање. Име добротвора је забележено на каменој плочи у манастиру.

Солунски борци из Ћуприје и околине су се окупљали код Добривоја. Незадовољни својим статусом у односу на партизанске борце, послали су писмо локалним властима и директору основне школе „Ђура Јакшић“, тада Милету Величковићу. Нису тражили ништа посебно, само мало достојанства. Пожелели су да се у школама на писменим задацима из српско-хрватског језика појаве и теме из Великог рата, а не само из Другог светског рата у коме су антифашистички борци били „једино“ партизани. Наравно да нису добили одговор на писмо, иако су се сви редом испотписивали.

За тадашње време је било чудно што је Добривоје редовно поштом добијао стручне часописе из грађевинарства који су били на немачком језику. Његово стручно усавршавање је трајало до краја радног века.

Висећи мост на реци Раваници код основне школе „Ђура Јакшић“ срушио се почетком маја 1972. године. Страдало је једно дете, а много њих је повређено. Тражио се узрок рушења моста и дошло се до пројектанта моста инжењера Добривоја Пандуровића. И таман када је комунистичка власт желела да за трагедију окриви остарелог инжењера утврђено је да је пројекат био добар, али да су политичари желели да уштеде на грађевинском материјалу. Наравно да је после тога све заташкано.

Након повлачења из Ћуприје 13. октобра 1944. године Немачка војска је делимично срушила гвоздени мост на Великој Морави. Инжењер Доривоје Пандуровић је активно учествовао на обнови моста током 1945 и 1946. године. Мост стогодишњак, од милошти назван „Жућко“, и данас одолева тешким камионима.

Године су чиниле своје. Добривоје који је рођен у Ћуприји 1891. године, последње дане, након смрти своје супруге Косаре, провео је код ћерке у Београду. Умро је у 96. години 14. марта 1987. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Посмртни остаци Косаре пренети су из ћупријске породичне гробнице у Београд, у заједничку последњу брачну кућу Добривоја и Косаре.

У свом дугом животном веку Добривоје Пандуровић је претурио преко своје главе неколико држава, а да није напуштао Србију. Власт се мењала, а прекаљени борац, професионалац у послу и пре свега породични човек, Добривоје је остао одговоран у сваком погледу. Као мислећи човек стално је био трн у оку актуелној власти. Није се бавио политиком, а ипак су га се плашили.

Након очеве смрти Никола Пандуровић је покушао да прода кућу. Купац је био сада покојни Павловић Радомир Сисевац. На крају дугог судског спора кућа је враћена Пандуровићима.

Данас у Ћуприји од наследника Лазара Пандуровића, који је пронашао на свом имању „нездрави камен“, нико не живи. Расути су по белом свету. Сењски Рудник је одузет Ћуприји и припао је општини Деспотовац. Данас најквалитетни угаљ као да више никоме није потребан. Много шта се променило. Уосталом ни историја осмовековне српске Ћуприје није више много важна ни за саме Ћупричане. Бар не за ове данашње Ћупричане.

Кућа на раскршћу плени својим карактеристичним изгледом и симболима на куполи изнад терасе. Многи би да сазнају чија је та стара кућа и какве све тајне крије.

4 thoughts on “КУЋА НА РАСКРШЋУ

Add yours

    1. To su dve razlicite kuce koje su imale zajednicki samo zid. Bebuska je zivela u drugoj kuci koja je vlasnistvo druge porodice i nema veze sa Pandurovicima.

      Свиђа ми се

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: