ЛАНЧЕТОВ МЕТАЛ

Дуд у моравском парку је случајно или намерно посадио мој друг Ланче. Не бих то знао да једног дана док смо се шетали стазом испод његове куће ја нисам згазио пар дудинки након чега сам опсовао.

Па ти то мене псујеш, насмејао се Ланче.

И тако смо почели да се присећамо како је и у парку у центру града било неколико дрвета белог и црног дуда. Били смо основци када смо се провлачили између школе и државне зграде да би смо јурећи се брали бобице дуда и фарбали прсте. Након основне школе ја сам отишао у гимназију, а Ланче на занат. Моја настава је била пре подне, а његова после подне, па смо се сретали у школском дворишту и тако се дружили.

Мање смо се виђали након мог одласка у Београд на студије.

Док сам се ја гњавио са испитима мој друг Ланче је почео да ради, па се оженио и направио кућу поред реке. Волео је своју Сењанку и био јој захвалан што је од њега створила доброг домаћина и родитеља. Ударнички је радио, без дана боловања, трудио се да му плата буде што већа. А и јесте да је тада могао лепо да заради.

На супротном крају града од Ланчетове куће, тамо где су давне 1899. године варошани Ћуприје направили споменик стрељаном поп Огњану, саграђена је фабрика која се бавила производњом металних делова неопходних за пренос електричне енергије. Најпре је то била мања занатска фирма у саставу послератног новоформираног локалног предузећа за производњу струје (град је имао своју електричну централу), да би од 1954. године ту била пресељена једна од грађевинских секција београдске државне фирме „Електросрбија“. Тако је у Ћуприји кренула производња стубова за далеководе. Треба се сетити да је у Србији први далековод направљен између Костолца и Јагодине (Светозарева), јер је у Мајуру поред Јагодине изграђена прва велика трафостаница. Било је то давне 1952. године. Већ три године касније у Србији је постојао далековод Београд-Крушевац-Севојно-Колубара-Београд. А тог далековода не било да Ћупричани нису правили велике металне стубове.

У време када је Ланче почео да ради, ћупријска „Електросрбија“ је ушла у велики београдски систем „Минел“. У народу се одомаћио назив „Минел“, иако је почетком осамдесетих година предузеће трансформисано у локалну фирму са називом „МЕТАЛ“.

Производили су се у Ћуприји и мали и велики стубови за далеководе, па стубови за електрификацију железничке пруге, па велики антенски стубови за телевизијске репетиторе, па…. У великом фабричком дворишту ницале су нове хале за газишта и арматуре, па велика када у којој је вршено поцинкавање.

Питам Ланчета да ли је и он поцинкован? Каже јесте од када је кренула пандемија, јер сви сада гутамо таблете цинка са витамином Ц.

Електрификација железнице у Србији је кренула са пругом између Београда и Шида, према Загребу. Касније је настављена према Нишу и према црногорској луци Бар. Електричне локомотиве смо почели сами да производимо.

Мислило се унапред и капацитети „МЕТАЛА“ су били посвећени даљој индустријализацији не само Србије, него и других југословенских република и европских држава. Са више од 400 радника предузеће је добило статус државне фирме од посебног значаја.

Годишња производња челичних конструкција је била 4.000 тона, армираних мрежа и газишта 5.000 тона, а цинкара је имала капацитет до 8.000 тона.

Ћупричани су градили металне конструкције за Немачку, Бугарску, Мађарску, Румунију, СССР, Либију, Бурму… Погон за топло цинковање и метализацију је радио за потребе Грчке, Румуније, Мађарске, Шведске, СССР-а, Уједињених Арапских Емирата, Аустрије, Кине, Ирана…

У исто време су и друге ћупријске фирме зарађивале на страним тржиштима – „Велмортранс“, „МИП“, „Младост“, „Компресор“, „Раваница“… У граду је било 12.000 радника. Уследила је трансформација друштвене у приватну имовину, распад велике Југославије, међународне санкције, хиперинфлација, ратно стање, мафијашке пљачке, безнађе радника.

Мршти се мој друг Ланче када смо начели причу о продаји „МЕТАЛА“ странцу који је производњу изместио из Ћуприје у Војводину.

Шта ће нама сада странци?

Некада смо ми продавали памет странцима, нисмо били њима потчињени?

Шта се то дешава са нашим градом у коме има све мање и мање људи?

Ланчету је моравски парк испод кућног прозора. Док шетам поред реке ишчекујем да се сретнемо и причамо. О домаћинским проблемима, о деци, о лепом времену, о дудинкама… О фирмама које су пропале, а у којима смо оставили младост. О пензијама и новој инфлацији.

Присећам се како ми се Ланче жалио након што му је нови газда уручио шут-карту из „МЕТАЛА“. Био је Ланче превише матор за посао и превише млад за пензију. Шта да ради на улици? Или да узме сиџимку, па да виси испод свог дуда? Или да га однесе ледене Морава? Непожељан на послу осећао се ништавно. Срећом имао је породицу.

Данас се плашимо вируса, јер смо у годинама када бројимо дане. Неколико наших другара је умрло у мукама пошто им је вирус одузео ваздух. Зато док шетамо поред Мораве држимо дистанцу од два метра. Чувамо се од заразе. Не смејемо се више као некада.

А шта то у овим годинама још може да нас развесели?