Постоји једно скривено место у Ћуприји које крије многе градске тајне. Није то музеј, а могло би да се каже и да јесте. Ипак више приличи назив клуб „БЕЋАР“ зато што ту могу да буду само одабрани пријатељи који уз боемски осмех уживају у благодетима плодова ћупријских винограда и шљивара.
Некадашњи градски уметник Митке Гвозденовић у кратком даху је давне 1982. године нацртао портрет домаћина. Али овај портрет је скоро загубљен у једном од неколико албума фотографија који су наслагани на полици испод велике слике коња по коме је клуб добио име.
Бећар је био баш леп и ћупријски ветеринар Руле није одолео, а да га не овековечи уљаним бојама на сликарском платну.
Клуб се налази у преуређеној старој кући која је окружена двориштем које подсећа на ботаничку башту. Гледано преко ограде са једне од најдужих ћупријских улица пролазници не могу да га примете ма колико били радознали.
Почетком двадесетог века Мика Милија је за тадашњих 1000 динара купио плац на коме се налази данашњи клуб „Бећар“. О томе сведочи тапија број 32030 од 30. новембра 1909. године.
Након Милијине смрти 1939. године приликом расподеле заоставштине плац са кућом је припао његовом унуку Мирославу Миши, од тада покојног сина Мијата. Времешни Милија је имао четири сина – Милоша, Милана, Мијата и Радосава.
Деда Милија је припадао једној од најстаријих ћупријских породица. Можда и најстаријој чији потомци и данас живе у Ћуприји.
Крајем 18. века, у време када је Ћуприја била турска касаба позната једино по прелазу преко реке Велике Мораве, тачније 1787. године, родио се Петко који је поживео 75 година, све до 1862. године. Изродио је Петко синове Андреју, Уроша, Милоша и Мину.
Милош се родио 1822. године, па је током свог живота до 1902. године добио синове Благоја, Добросава, Димитрија, Милана, Милију и Светозара.
Петков (1787-1862) унук Милија од сина Милоша (1822-1902), рођен је 1855. године и живео је до 1922. године.
Милија је прве синове Милоша и Милана добио 1878, године, а већ 1890. године родио му се син Мијат. Последњи се родио Радосав 1901. године. Забележено је да је Милош живео 73 године, Милан 67 година, Мијат само 30 година и Радосав 43 године.
Мијат који је најкраће живео (1890-1920) добио је 1915. године сина Мирослава и ћерку Драгицу.
И остала Мијатова браћа су имала своју децу. Иза Милана су остали Добривоје, Милутин, Деса, Славка и Милосав. Радосав је имао Живку, Милеву и Милана.
Данашњи домаћин клуба „Бећар“ је син Мирослава и мајке Милице. Дугачак је његов родослов, почиње са Петком (1787-1862), па се наставља са Милошем (1822-1902), Милијом (1855-1922), Мијатом (1890-1920) и Мирославом (1915-1970). Рекло би се да су сви баш прави Ћупричани, једна од најстаријих фамилија. Мајка Милица (1920-2007) такође потиче из старе ћупријске фамилије Дишић, од оца Војислава (1888-1934) и деде Петра (1865-1939).
Мајка Милица и отац Мирослав су били паметни и вредни људи. Као деца завршавали су школе које су у то време много значиле. Наравно да су некада женска деца похађала школу за домаћице (раденичка школа, смер кројачки), а мушкој деци је било омогућено да након основне школе наставе да уче гимназију.
Основна школа у Ћуприји се налазила у једној од најлепших старих зграда која је сазидана 1890. године. У то време школа није имала неко посебно име, просто се звала само основна школа, а што се види из сведочанстава ученика и печата школе. Данас је то школа „Ђура Јакшић“.
Ћупријска гимназија је основана 1909. године и била је смештена у згради основне школе све до 1928. године када су грађани Ћуприје направили нову зграду. Морало је да прође много година да гимназија постане државна школа.
Милица је Мирославу родила ћерку (1941) и сина (1943). Ћерка су удали уз богати мираз, а син је наследио стару породичну кућу коју је након очеве смрти претворио у клуб „Бећар“.
Други светски рат никоме није донео добро, па ни младој породици са два малена детета. А онда је дошло време комунизма, земљишног максимума и великих давања. Од сељака су стварани радници беземљаши. Рекло би се да су вредни земљорадници били класни непријатељи новог друштвеног поретка.
Мирослав је одужио војнички дуг у Војсци Краљевине Југославије 1938/39. године, а онда и у војсци Титове Југославије 1945. године. Војничка дисциплина му није била проблем, јер је оставши без оца у четвртој години живота, навикао да буде уредан и вредан. Добио је подофицирски чин, иако је био политички незаинтересован, како пише у његовој војничкох књижици.
Носећи у себи поседнички дух као и већина Ћупричана староседелаца, Мирослав се није одрицао свог имања. Запослење на железници, а затим у општини и у земљорадничкој задрузи, за њега је било нешта пролазно. Рад на њиви, у винограду и у воћњаку, гајење крава и свиња, било је нешто најлепше и најважније. Милица се бавила кућним пословима, помагала је на имању, чувала живину, а кројачки занатом се бавила сваког слободног тренутка. До дубоко у ноћ, када сви одмарају, она је кројила и шила на својој машини коју је добила од својих родитеља као мираз.
Оставио је административне послове Мирослав и посветио се у потпуности својој кући и пољопривреди. Као узоран срспски домаћин освајао је награде на разним такмичењима. Сада један од зидова клуба „Бећар“ красе дипломе за прва места.
Ћерка и син су се одужили вредним и истрајним родитељима тако што су били добри ђаци и студенти. Радне навике стицане од малена помогле су им да се касније докажу и на послу.
Син, данашњи домаћин у клубу „Бећар“, као награду за факултетску диплому добио је од родитеља аутомобил. Беше то нов форд таунус 17М, модел 1968. Момци и девојке у Ћуприји, Јагодини и у Параћину, могли су само да дубоко уздишу када поред њих прође црвени таунус. Ипак то није сметало младом возачу да остане скроман и радан. Боемски живот јесте леп, али је још лепше када те људи цене као поштеног човека који живи од свог рада.
Прича о Мирославу и Милици је слична причама о многим српским домаћинима. Можда је једина већа разлика у томе што су и њихова деца наставила традицију – остала су у родном граду вредно радећи.
Клуб „Бећар“ је права оаза спокојства окружена цвећем и украшена старинским предметима из домаћинства које је створио Мирослав, а наследили његов син и снаја. То је место где се слави Аранђеловдан, крсна слава домаћима, и Свети Трифун, виноградарска слава, место где се окупља и женско и мушко друштво поводом рођендана, прослава, обележавања значајних датума…
Не зна се да ли је окружење клуба лепше у пролеће или у јесен, када све озелени и расцвета су у свиг дугиним бојама или када гржђе сазри, а јабуке и крушке савију гране под тежином плодова. У сред Ћуприје мирис лаванде преко лета опија и ујутру док се сунце појављује и увече када се сунце сакрије иза комшијске куће.
Унутрашњост клуба „Бећар“ подсећа на модеран музеј са галеријом слика и фотографија, са просторијама препуним предметима из старог српског домаћинства, са неодољивом атмосфером љубави према животу. Неколико врста вина и ракија које спрема домаћин, посластице вредне домаћице као што су слатко од шљива и грожђа или сокови и компоти од плодова убраних поред куће, само су део ужитка које осећају гости.
Не, није клуб кафана, није то простор за широку јавност. Није то сценографија за телевизијски ријалити програм. То је само интимни кутак модерног домаћинства које наставља традицију старе српске породице.
Мирослав и Милица нису залудно даноноћно радили не плашећи се да ће поново да дође неко чудно време принудног откупа и земљишног максимума. Знање јесте највеће богатство које човек може да има, али то знање не треба поклањати странцима. То знање треба користити у свој држави, у свом завичају, у свом домаћинству. Знање даје моћ.
Вратиће се време правих вредности, време морала и поштења, време у коме је задовољство радити.
Клуб „Бећар“ је интимни кутак староседелачке ћупријске породице који враћа веру у срећан живот.
Октобар 2021.
Душан Стаменковић 
Bilo bi i dobro i lepo ali …
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person