Можда једног дана

Летња башта била је мала, готово привидна. Неколико дрвених столова стиснутих између тротоара поред зида локала и ивице коловоза. Аутомобили су пролазили ретко, остављајући за собом воњ прегрејаног бензина и шум по неравном коловозу. Из сале се мешао дим цигарета са мирисом женских парфема. Вечерњи ваздух је већ носио прву јесењу оштрицу – ону која те подсети да се лето завршава.

Седео сам сам. Чаша испред мене била је до пола пуна, а ја сам је гледао као да ће ми сама рећи нешто паметно – блистала је под светлом свеће као да у себи крије неку тајну. Гледао сам је дуго, упорно, као да ће једног тренутка проговорити и спасити ме од тишине. Али све што сам чуо био је звук сопственог дисања, тежак и спор, као да се и оно уморило од мене.

Тротоаром су пролазиле девојке: једна ми је нехајно махнула, друга се окренула и насмејала се преко рамена неком свом другу, трећа је само прошла, не примећујући ме, као да сам део инвентара баште. Све сам их на тренутак пожелео. Све су биле могуће. Ниједна није била стварна.

Седео сам сам, као сенка заборављеног кадра. Чаша испред мене – до пола пуна, до пола празна – блистала је под светлом свеће као да у себи крије неку тајну. Гледао сам је дуго, упорно, као да ће једног тренутка проговорити и спасити ме од тишине. Али све што сам чуо био је звук сопственог дисања, тежак и спор, као да се и оно уморило од мене

Конобарицa је изашла са пепељаром у руци. Млада, можда осамнаест, можда двадесет. Коса везана у лабав реп, мајица мало превелика, осмех који још није научио да се чува. „Је л’ вам вино добро?“ упитала је тихо, као да се плаши да ће ме прекинути у нечем важном.

Климнуо сам. „Добро је.“

Насмејала се – оним осмехом који још верује да свет може бити добар ако се само довољно потрудиш. Очи су јој биле чисте, без оног слоја умора и ироније који долази после тридесете. Гледао сам је и мислио: она још може да оде. Још може да верује да романтични Париз постоји и да је чека.

Завршио сам филмску режију пре девет година. Сећам се тог дана на Академији: ми смо заједно седели смејући се над нашим првим вежбама. Један кадар је био потпуно мутан – снимали смо аматерском камером, а светло се одбијало од зида као да се руга. „Имаш око“, рекао је професор, тапшући ме по рамену. Тада сам веровао да је то довољно. Да ће моји снови постати филмови, да ћу стварати приче које дирају срца. А сада седим овде, у башти крај Мораве, и режирам само овај кадар: мушкарац, чаша, дим, девојка која брише сто. Нема монтаже. Нема музике. Само дуг, непомичан план-секвенца који се никад не завршава.

„Јесте ли икад били у Паризу?“ упитала је изненада, док је слагала чаше на послужавник.

Насмејао сам се, више за себе. „Париз је само реч коју изговарам да не бих рекао ништа.“

Погледала ме, мало збуњено, па се ипак насмејала. „Ја га замишљам сваки дан. Кафићи, уличне светиљке, људи који се љубе на мостовима. Затворим очи и тамо сам. Бар на пет минута.“

„А кад их отвориш?“

„Опет сам овде. Али тих пет минута вреди.“

Ћутао сам. Није тражила одговор. Само је наставила да ради, лагано, као да сваки покрет има свој мали ритам. Гледао сам је и осећао како ме нешто стеже у грудима – не љубав, не жеља, него нешто горе: завист према некоме ко још уме да сања наивно.

Да ми је она што махну. Да ми је она што се насмеја. Да ми је она што прође и не погледа ме. Све су оне само сенке на замишљеном филмском платну. А ја сам човек који је заборавио да упали пројектор. А сада, чак и да га упалим, шта бих видео? Вештачка интелигенција већ смишља сценарије, управља режијом, врши монтажу кадрова, додаје специјалне ефекте – све брже, савршеније, без људске грешке. Уметност више није плод човека појединца; постала је алгоритам, хладан и ефикасан. Ја сам изгубио битку пре него што сам је и започео.

Ноћ је падала брзо. Светла у парку су се палила једно по једно, као да неко полако пали свеће за мртве. Башта се испразнила. Остали смо само ја, она и тишина коју је испуњавао шум Мораве из даљине.

Села је на тренутак за сто до мог, отворила малу свеску и почела нешто да пише. Оловка јој се померила неколико пута, па стала. Погледала је према мени, као да проверава да ли још увек седим ту.

„Пишеш песму?“ упитао сам.

„Не. Само… неке мисли. Да не заборавим.“

„О Паризу?“

„И о људима који долазе овде и гледају у реку као да ће им она нешто вратити.“

Нисам одговорио. Само сам подигао чашу и завршио вино у једном гутљају.

Кад сам устао да платим, пришла је са рачуном. Рука јој је мало задрхтала кад ми је пружила кусур.

„Хвала што сте остали до краја“, рекла је тихо. „Понекад ми је лакше кад неко седи ту. Као да локалу неко још верује. Ако икад одете у Париз … пошаљите ми разгледницу. Молим Вас.“

Погледао сам је дуже него што је пристојно.

„А ако ника не одем?“

„Онда … пошаљите ми неку другу. Из места где сте били срећни, иако је то можда било давно.“

„Верујем“, слагао сам. „Само не знам у шта.“ Њене речи о разгледници су ме заболеле више него што сам очекивао, јер знам да никад нећу отићи, а она још верује да хоћу.

Изашао сам ка Морави. Хладноћа ме је ударила као шамар. Парк је био празан, само жути кругови светиљки на бетону. Морава је текла тамна и тиха, носећи одразе светала као да их краде за себе.

Попео сам се на мост. Наслонио се на ограду. Вода је текла испод мене, спора, равнодушна. Помислио сам како би било једноставно пребацити ногу преко ограде, пустити да ме понесе. Не из очаја – из умора. Из жеље да бар једном нешто завршим. У џепу сам нашао стари комадић папира – скицу за сценарио. Згужвао сам га и бацио у реку. Вода га је понела, као да никад није постојао.

Али нисам скочио. Само сам стајао и слушао воду. У глави ми је одзвањало њено „можда једног дана“. И моје сопствено, изговорено милион пута у последњих десет година.

Вратио сам се у стан тек пред зору. Отворио сам врата од велике терасе. Негде далеко чула су се возила са аутопута

Соба је била празна, зидови голи, као да чекају неки нови живот који никад неће доћи. На столу је лежала једна стара свеска, испуњена белешкама о сценаријима које никад нисам снимио. Прелиставао сам странице, гледао у реченице које су некад имале смисао, а сада су изгледале као туђи гласови. Све те идеје, све те слике – остале су заробљене у хартији, без камере, без глумаца, без светла.

Сећао сам се колега са Академије. Њихових амбиција, њихових планова. Неки су отишли у иностранство, неки су нашли посао на телевизији, неки су барем наставили да верују. А ја сам остао овде, у граду који не зна шта да ради са режисером без филма. Моја режија је постала самоћа. Моја монтажа – празни дани. Моја пројекција – сенке на зиду.

Сео сам на кревет и затворио очи. У глави ми је одзвањало њено: „Можда једног дана.“ Те речи су биле као рефрен, као реплика која се понавља у бескрајном кадру. Можда једног дана… али сваки дан је већ прошао, а тај никад није дошао.

У грудима сам осећао тежину, не као бол, већ као камен који ме вуче надоле. Помислио сам да је живот можда само низ недовршених сцена, низ покушаја који никад не постану целина. И да је мој филм већ завршен, само што га нико није гледао.

Отворио сам очи. Соба је била иста, моја момачка, празна, тиха. Напољу је свитало. Светлост је улазила кроз прозор, бледа и хладна. Замислио сам Мораву која се није видела у даљини. Текла је равнодушно, као и увек.

„Можда једног дана,“ прошапутао сам. Али у себи сам знао истину коју више нисам могао да изговорим наглас: тог дана неће бити. И баш та реченица, тиха као дах, остала је да виси у ваздуху собе – најтежа, најтачнија и најтужнија коју сам икада помислио. Сенке су је прихватиле. Напољу је свитало, град се будио равнодушно, а јесен је мирисала као крај нечега што никад није почело.

Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com 
Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА