ВИОЛИНИСТА

заустављен на пола пута

У студентским данима он је био више од музичара. Са виолином у руци предводио је масу која је корачала кроз град. Транспаренти су се вијорили, гласови су се дизали, а полицијске чизме ударале асфалт у ритму претње. Када су се палице спустиле, он је подигао гудало. Ноте су се уздизале изнад вике, као крик који не може да се угуши.

Руке су му дрхтале на жицама, прсти влажни од зноја, али није престао да свира. Поглед полицајца био је оштар, хладан, као да жели да угуши звук. Али музика је надјачавала страх. Његова виолина била је оружје, његова свирка бунт.

Те демонстрације нису донеле победу, али су донеле сећање. Власт је памтила. Слободоуман човек, чврстог става, није могао да постане део „симфонијског оркестра“ институција. Његова независност била је његова кривица. И тако је заустављен на пола пута: талентован, школован, али неподобан.

Кад је младост прошла, а идеали се истрошили, остао је кафански дим. Мирис дувана мешао се са мирисом ракије, лампе су бацале жуту светлост по лицима гостију. Гитара је звонила, хармоника се растезала, контрабас тутњао, а он је свирао своју виолину.

Дим цигарете увијао се изнад чаше, руке певачице примале су новчанице, а његови прсти клизили по жицама. У свакој ноти било је сећање на студентске улице, на слободу која је угушена. У кафани су седели доушници, бележили сваку реч. Музиканти су знали да морају да се никоме не замере. Али његова виолина није знала да ћути. У њој је још увек живео бунт.

Гости су се смејали, пили, певали. Али он је осећао да је свака песма само маска, да је сваки аплауз само начин да се заборави. Његова музика је била искрена, али нико је није чуо.

Кафана је постала тесна, а улица једина сцена. Зимско јутро, хладан ваздух парао је лице, дах пролазника претварао се у облачиће. Он је стајао на углу, виолина му је дрхтала у рукама. Прсти су му били укочени, али музика је текла.

Руке на жицама, црвене од хладноће; лице у сенци капе, очи уморне али упорне; пролазник који баца ситан новчић у футролу. Његова музика је била искрена, али сурова. Улицу није могао да превари – она је примала звук, али није обећавала славу.

Деца су га гледала са радозналошћу, жене су журиле са кесама, радници су се враћали из фабрика. Његова музика била је њихова музика: ритам корака, ритам рада, ритам живота.

Док је свирао, знао је да је његов живот симбол свих живота. Као што он сваког јутра узима виолину, тако радник узима алат, чиновник перо, сељак мотику. Сви они морају да свирају своју свирку, да би преживели. Није важно ко је на власти, ни ко дели ударце. Важно је да се мора радити.

Једног јутра, када је снег већ био прљав од издувних гасова и псећег урина, а ветар носио мирис мокрог асфалта и угља из димњака, пришао му је човек у згужваном капуту. Није био радознао пролазник. Био је старији, лице изборано годинама и алкохолом, очи упале као да су већ одавно виделе превише.

Стајао је дуго без речи, само слушао. Виолиниста је свирао нешто што више није ни препознавао – можда остатак неке старе песме, можда само низ тонова који се држе заједно из навике. Када је завршио, човек проговори, гласом који је звучао као да долази из дубине грудног коша: „Још увек свираш исту ствар… као онда, кад си стао испред њих.“

Виолиниста подиже поглед. Није га препознао. Али нешто у тону, у начину на који је изговорио „испред њих“, проби га као стара рана.

„Ко си ти?“ упитао је тихо.

„Био сам ту. Са леве стране. Држао сам транспарент. Ти си свирао. Ја сам бацио камен. После су ме сломили. Тебе нису. Само су те… оставили.“

Човек се насмејао, али смех је био сув, без радости.

„Знаш шта је најгоре? Што си још ту. Што још држиш ту проклету кутију. Што још мислиш да неко чује.“

Виолиниста спусти гудало. Прсти су му били плави од хладноће, зглобови отечени. Футрола је зјапила празна – ниједан новчић тог јутра.

„А ти?“ упитао је. „Зашто си ти још ту?“

Човек слеже раменима.

„Јер немам куда. А ти? Зашто ти?“

Тишина. Само ветар и далеки звук трамваја који шкрипи на шинама.

Човек се окренуо да оде, али се предомислио. Из џепа је извадио згужвану новчаницу – не милостињу, већ нешто друго. Бацио ју је у футролу, као да баца камен у бунар.

„Свирај даље“, рекао је. „Можда неко чује. Можда не. Али бар нећеш морати да гледаш себе у огледалу и питаш се зашто си престао.“

Отишао је, корачајући полако, као да носи нешто тешко што се не види.

После тог јутра виолиниста више није излазио на улицу сваког дана. Снег је падао, па је престао. Није било више снаге у прстима да држи гудало на мразу док се нокти модре, а дах се смрзава у бради. Уместо тога, вратио се у кафану – исту ону где је некада свирао између дима и ракије, где су га још увек памтили као „оног са виолином који не зна да ћути“.

Кафана се није много променила. Жута светлост лампи, мирис дувана и пржене сланине, звук стакла које пуца под руком пијаног госта, столови лепљиви од просутога пива. Бенд је био исти: хармоникаш са златним зубом, гитариста који пева као да му је свеједно, контрабасиста који више спава него свира. Примили су га назад, не из милости, већ зато што је публика тражила „нешто живо“. Виолина је, на крају крајева, звучала другачије од свега осталог – као да још увек носи неки стари, опасни призвук.

Али пре него што је постао само део машине, пре него што је почео да свира тачно оно што се тражи, био је нешто друго. У студентским годинама, па и првих година после, девојке су га волеле. Не све, али оне које су хтеле да побегну од сивог живота. Свирао би им на приватним журкама, у становима пуним књига и дима од марихуане, или на крововима зграда лети. Виолина би тада певала о слободи, о свету који ће се променити, о сновима који су били већи од града. Оне би га гледале са очима које светле, руке би им се саме пружале ка њему, а усне би шапутале: „Ти си другачији. Ти ћеш успети. Ти ћеш нас извући одавде.“

Обећавао је, не речима, већ нотама. Свака импровизација била је обећање: једног дана ћемо отићи, једног дана ћемо живети без страха, једног дана ћу свирати у сали где се аплауз не купује новчаницама. И оне су веровале. Бар неко време.

А онда је младост прошла. Демонстрације су се угасиле, идеали су се истопили у ракији, а виолина је прешла из руку бунтовника у руке човека који мора да плати кирију. Девојке су отишле. Оне које су некада слушале са сузама у очима сада су имале мужеве са сталним послом, децу у вртићу, кредит за стан. Кад би га сретале на улици или у пролазу кроз кафану, само би климнуле главом, кратко, учтиво, као да је неко кога су некада познавале у другом животу.

У кафани је остала само певачица — она са црвеним уснама и дубоким деколтеом, она која зна да узме новчаницу из руке госта а да га не погледа у очи. Свирали су заједно годинама. Понекад би му, после смене, пришла, ставила руку на раме и рекла: „Лепо си свирао вечерас.“ Али то није била љубав. То је био професионални комплимент, као кад конобар каже „пријатно“. Није га волела кад је био студентски бунтовник — није га ни познавала тада. А сада, кад је постао кафански музикант, волела га је још мање. Нико није волео друштвеног губитника.

Свирао је сваке вечери. Седео је у углу, леђа окренута зиду, виолина под брадом. Играли су се репертоаром: „Јовано, Јованке“, „Магла“, па неке турбо-фолк хитове кад би пијани гости викали. Убацивао је своје делове — кратке, оштре импровизације, али више никад оне старе, опасне. Јер опасност више није плаћала рачун.

Једне ноћи, кад је кафана била пуна дима и зноја, хармоникаш му је пришапнуо преко бубњева:

„Свирај нешто своје, само кратко. Да се сетимо како је било.“

Виолиниста је погледао у гомилу — лица црвена, очи стакласте, руке подигнуте са чашама. Певачица је певала „Лудо лето“, а гости су је гледали као да је последња нада на свету. Нико није гледао њега.

Подигао је гудало. Почео је тихо, једну стару мелодију из студентских дана — ону коју су девојке волеле. Ноте су се провукле кроз буку, танке као нож кроз путер. Неколико секунди. Можда десет. Онда је прекинуо, вратио се на „Ђурђевицу“ коју су тражили.

Нико није приметио. Или су приметили, па нису хтели да кажу.

Касније, кад се светло угасило, а кафана испразнила, седео је сам за столом. Футрола пуна ситниша и згужваних новчаница. Узео је једну, погледао је — лице на новчаници изгледало је као да се смеје њему.

Зашто живиш ако више ниси слободоуман?

Зашто дишеш ако је сваки дах само да би платио рачун?

Зашто држиш гудало ако ниједна девојка, па ни она која ти се смеши иза микрофона, неће никад више поверовати у твоје снове?

Није било одговора. Само је угасио цигарету у пепељари, спаковао виолину и изашао на хладноћу.

Сутра ће опет доћи.
Свираће опет.
Опстаће опет.

Јер престати – то би значило признати да је све било узалуд.
А признање је било горе од свега.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА