УЈАК

У неким породицама ујак је само мамин брат. Код нас је био нешто друго – човек који је целог живота носио туђу срећу у џепу, а своју никад није ни тражио.

Отац ми је умро кад сам имао седамнаест. Једног јутра више није сишао низ степенице. Од тог дана постао сам „онај који остаје“. Сестра се удала, понела свој мираз и свој живот. Мени је остала кућа, башта, дедовина. Нисам отишао после студија и војске у свет. Нисам се отиснуо у Европу да тражим бољи живот. Само сам остао да чувам оно што је остало: поправљао сам кров кад је прокишњавао, оправљао шпорет кад цркне рингла, косио траву коју је још само мајка видела.

Мајка је веровала да је кћерка за удају, а син за чување. Свака девојка коју бих довео на кафу имала је ману. Једна је била превише гласна, друга превише ћутљива, трећа није знала да меси питу као што је мајка месила. Једном сам довео девојку која ми се заиста свидела – смејала се тихо, имала је лепе руке. Мајка је после рекла: „Лепе руке, али неће умети да опере судове.“ Ја сам само спустио поглед и рекао: „Мајко, није важно.“ После тога више нисам ни покушавао.

Године су пролазиле као возови кроз малу станицу – стају на минут, па одлазе.

Сестра је имала само једну кћерку. Њу сам волео као да је моја. Купио сам јој први црвени бицикл са зечјим звонцетом. Носио сам је на леђима до школе кад се на улици плашила паса. Плакао сам на њеној матури као да сам ја матурант. А кад је отишла у Београд на студије, купио сам јој лаптоп, зимску јакну, па чак и мали стан у издавање – „да имаш нешто своје, ако затреба“.

А онда је мајка умрла. Тихо, у сну, као да није хтела да ме оптерети ни последњим растанком. Кућа је остала иста, али превише велика за једног човека.

Сада живим сам. Јутра почињу кафом на трему. Седим у старој фотељи, гледам низ улицу где више нема деце која трче. Радио укључим, али га брзо искључим – вести су исте, а песме ми више не значе ништа.

Некад сам брисао прашину сваке суботе, као да ће неко свратити. Сада више не. Соба је остарела са мном. У трпезарији користим само један ћошак стола – ставим подметач, тањир, виљушку. Остатак стола је празан, као да чека госте који више никад неће доћи.

На зиду висе три фотографије. Прва: она са пет година, држи ме за руку, смеје се зубићима који још нису сви израсли. Друга: матура, смеје се до ушију, очи јој сијају. Трећа: последњи долазак, донела је торту и остала два дана. Телефонски позиви су кратки: „Како си, ујо?“ – „Добро, мали, а ти?“ – „Добро.“ И онда тишина која траје дуже сваки пут.

Не жалим се. Не кажем „усамљен сам“. Понекад, кад ме питају „како си?“, одговорим: „Живим. Шта ћу.“

У фиоци држим коверту. У њој је тестамент. Све иде сестричини – кућа, штедња, акције које сам куповао годинама не знајући зашто. И једна реченица, написана руком која више није сасвим сигурна:
„Нисам имао своју децу. Али сам имао тебе. То ми је било довољно.“

Кад једног дана дође, макар на сахрану, наћи ће ту коверту на кухињском столу. Поред шоље која ће још мирисати на свежу кафу. И поред малог црвеног зечјег звонцета са бицикла – оног истог које сам чувао све ове године, јер никад није престало да звони у мени кад год помислим на њу.

Схватиће да нисам био сам зато што нисам имао никог.
Био сам сам зато што сам волео само једну особу до краја – тихо, без услова, без тражења ичег заузврат.

Та љубав није била мања од очинске. Била је већа.
Јер није имала где друго да оде.

А сада, кад више нема кога да носим на леђима, кад више нема звонцета да зазвони на улици, кад више нема руке да ме држи – остаје само та тишина.

И у њој, све што сам био, све што сам имао, све што сам волео – све је остало у тој коверти.
И у њеном сећању, ако га још понесе са собом.