Уређење Мораве

Седели смо у великој сали општинске зграде у Ћуприји – оној старој, са високим плафоном од којег се љушти креч, са тешким дрвеним столовима што су шкрипали кад год би неко променио положај, и са старим вентилатором на плафону који је лењо окретао лопатице, али није померао ваздух. Ваздух је био густ, плавичаст од дима цигарета – сви су пушили, осим мене. Мирис је био мешавина дувана, старог папира, зноја и оне специфичне општинске влажности која се увек задржава у зградама где се донесе превише одлука, а уради премало. Муве су зујале око флаша са соковима и минералном водом које је непрекидно доносила кафе-куварица у избледелој кецељи.

Тема: Велика Морава. Како је укротити да више не плаши Ћупричане сваког пута кад нарасте. Двадесетак година раније је двапут изашла из корита и поплавила ниже делове града. После тога су подигнути бедеми, али је остала она велика кривина реке од око пет километара управо поред нас – као да нас Морава гледа и каже: „Ја ћу шетати долином како ми се ћефне.“

Дошли су експерти из Београда. Са собом су донели огромне ролне цртежа, пројекције на зиду, бројке, графиконе и онај ауторитет који долази са „светским искуством“. Објашњавали су план: растеретни канал који би преузимао вишак воде кад се Морава разгоропади и крене да хучи према градском парку и друмском мосту на путу за Јагодину. Канал би био суво корито већину година – река би и даље текла поред града, али без претње. Истовремено, обале у кривини би се преуредиле: лева обала код моста остала би са пешчаном плажом где су се лети деца играла, а десна – заједно са парком и ушћем Раванице – претворила би се у шеталиште, место за културне догађаје, променаде, можда чак и летње концерте под звездама.

Слушали смо. Ми млађи инжењери, неколико нас који смо живели и радили у Ћуприји, и они на врху локалне власти. Кафе-куварица је непрекидно уносила воду и кафу, шоље су звецкале на металном послужавнику. Београдски гости су промукли од причања, зној им се сливао низ слепоочнице, а један је непрекидно брисао чело марамицом.

Дискусија је кренула споро. Прво су се јављали они са питањима на која су експерти већ одговорили. Седе главе су ћутале. Један је спавао отворених очију, други је врпољио ногом, трећи гледао на сат. А онда је један од старијих, са најдебљим наочарима, упитао: „Да ли ће Велика Морава после овога да буде пловна до Ћуприје? Да ли ћемо моћи да спојимо Дунав са Егејским морем?“ Сала је утихнула. Експерти су се осмехнули – онај осмех који каже „опет ова прича“. Док ми овде говоримо о бедемима, неко сања о бродовима до Солуна.

Председавајући је махнуо руком: „Ма то је за неке друге планове, веће… Хајде да се држимо онога што можемо сада.“ И додао: „Тај канал би се градио годинама, па би због пара пресекли радове на пола. Остао би нам само канал, па бара, пуна комараца, а Морава и даље иста.“ Сала је заклимала главама. Експерти су ућутали. Реч вође је крај приче.

Ја сам хтео да се јавим, али нисам стигао. Председавајући је брзо завршио: „Формираћемо општинску комисију која ће све детаљно размотрити и дати предлог шта даље.“ Аплауз. Вођа је, наравно, увек у праву.

Излазили смо полако, у магли од дима и нерешеног. Неки су отишли у кафану са Београђанима, неки кући. Ја сам отишао кући и размишљао како је све то могло да буде другачије – и како велика питања о пловности и каналима до Егејског мора увек да заврше у фиоци са натписом „за касније“.

Пар дана касније стигло ми је решење: именован сам за члана те комисије. Био сам једини који је био за усвајање пројекта. Ваљда сам тада још био млад, зелен, веровао да стручност нешто значи. Само неколико година касније нашао сам се у Управном одбору „Србијавода“. Службено возило ме је возило на Старо сајмиште у Београд на састанке. А онда се све распало – држава, планови, надања.

А Морава поред Ћуприје? Једина промена је што плаже више нема. Остала је само кривина, бедеми и сећање на састанак у загушљивој сали где смо могли да променимо нешто мало, али смо се одлучили за ништа. А велики сан о бродовима до Егејског мора? Он још чека неку другу генерацију, неки други састанак, неку другу маглу од дима.

И кад данас прођем поред реке у сумрак, видим како кривина Мораве мирно лежи, као вечити подсетник да је највећа промена понекад – одсуство промене.