САСВИМ ОБИЧАН ДАН

сутра можда неће доћи

Будилник је зазвонио у 6:37, али Ана га је пригушила дланом. Није скочила. Остала је да лежи још минут-два, слушајући како се кућа полако буди: шкрипање паркета, далека бука камиона, тихо дисање пса поред кревета. У тим тренуцима осећала је да је још увек ту – у свом телу, у свом животу, у овом јутру.

Устала је када је хтела. Обукла стари меки џемпер боје сенфа који јој је син купио пре три године („Мама, изгледаш као јесен у њему“). Скувала је кафу у џезви, стајала поред прозора и гледала како се магла диже са травњака. Није скролала телефон. Само је пила кафу и мислила: „Имам педесет две године. И још увек могу да изаберем како ће изгледати моје јутро.“

На посао је кренула својим колима. Улице су већ биле пуне људи који журе, нервозних возача који су трубили испред семафора, као да ће звук убрзати време. Ана је ишла својим темпом. Паркирала се недалеко од пословне зграде.

Када је видела старију госпођу са тешким кесама, стала је и помогла јој до ћошка. Пет минута разговора о времену, о цени парадајза, о томе како се деца брзо одрастају. Та мала размена топлине остала јој је у грудима цело пре подне.

У канцеларији – исти сто десет година. Екрани, папири, рокови. Када је млада шефица рекла „Ово мора данас“, Ана је климнула и одговорила:
„Урадићу оно што стварно може данас. Остало – сутра. Јер сутра још постоји.“
То није била побуна. Била је то граница коју је научила да постави после многих година давања више него што је имала.

За паузу је изашла на терасу фирме. Села на клупу, затворила очи и осетила сунце на лицу. Једна млађа колегиница ју је питала:
„Како ти успеваш да изгледаш тако… мирно?“
Ана се насмешила:
„Не успевам увек. Али сам престала да се правим да сам робот. То помаже.“

Вече је дошло са мирисом супе коју је скувала без журбе. Син је послао поруку: „Мама, долазим викендом.“ А онда је зазвонио телефон – ћерка, из Париза.
„Мама, данас сам имала одбрану првог поглавља… мислим да је прошло добро, али сам се толико унервозила. А ти како си?“

Ана је седела за столом, држећи телефон уз уво, осмехујући се у празно.
„Ја сам добро, душо. А ти… знаш ли колико сам поносна на тебе? Докторске студије у Паризу – то није само титула. То је твој пут који си сама изабрала. Када си била мала, говорила си да ћеш једног дана живети у граду са Ајфеловом кулом и писати паметне ствари. Ето, сада то и радиш.“

Ћерка се насмејала на другом крају линије, онај смех који Ана памти још из детињства.
„Хвала ти што ме увек слушаш без да ми одмах држиш предавање.“
Ана је тихо рекла:
„Дозволи себи да не знаш све одмах. И то је у реду. Ја сам те године провела тражећи одговоре – сада их тражим мање, а живим више.“

Када је све утишало, села је у фотељу са шољом чаја од нане. Погледала је кроз прозор – градска светла, далека бука, али унутра тишина. Поставила је руку на груди и осетила откуцаје. Још увек ту. Још увек јака. Још увек своја.

Док је пролазила кроз дневну собу, зауставила се крај комоде. На њој је стајала фотографија – она и њен супруг, на мору, пре двадесет година. Додирнула је стакло оквира врховима прстију, као да жели да осети топлину тог дана.

Он је отишао прерано. Журио је кроз живот који никад није стигао да окуси.

Зато је Ана одлучила да неће умрети пре него што заиста живи. Да ће сваки дан, па и најобичнији, бити њен избор, њена радост, њена истина.

Пре спавања је записала у малу свеску која је била својеврстан дневник запажања:
„Данас нисам била савршена. Али била сам жива. И чула сам ћеркин глас из Париза. То ми је довољно.“

Затим је угасила светло. Осмехнула се у тами. Живот није био обавеза коју је морала да одради. Био је поклон – и она га је, полако, дан за даном, учила да отвара.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com
Испорука књига је на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА