ПАРТИЈСКИ ПОСЛУШНИК

Зло никада не долази само. Прво сам изгубила посао у фабрици – страни власник је једноставно спаковао машине и отишао. Потом је мој муж пронашао младу девојку из суседне пекаре и напустио кућу. Остала сам сама са дететом и са празним зидовима.

Запослила сам се у малој радионици за папуче. Мирис лепка ми је улазио у косу, у кожу, у крв. Гушио ме је и подсећао да сам заробљена. Понекад сам маштала да скочим у реку, али мајчински нагон ме је држао: морам да живим због детета.

Понуда која се не одбија

Једног дана, у супермаркету, срео ме је човек кога сам познавала из фабрике. Љубазан, утицајан, сигуран у себе. Пожалила сам му се на бедан посао и он ми је обећао да ће ми помоћи. Неколико дана касније позвао ме је: нашао ми је место у књиговодственом сервису.

Када је дошао код мене у стан, седели смо уз кафу. Његова рука на мом колену била је као искра у тами. Дуго нисам осетила мушку близину. Попустила сам. Постали смо љубавници. Савест ме није гризла – знала сам да му нисам прва.

Улазак у политички ринг

После пар месеци предложио ми је да уђем у политику. „Ти си школована, људи те знају, бићеш идеална на листи студената,“ говорио је. Нисам размишљала. Потписала сам. Моје име се нашло на листи „Студенти за бољи живот“.

Нису тражили да идем у кампању. Само моја фотографија и кратка биографија. Лако, без обавеза.

Отрежњење

А онда ме је комшиница на улици пљунула. „Ђубре једно, продајеш се власти!“ викнула је. Ја сам јој одговорила да сам са студентима, али она је само одмахнула руком: „Лажна опозиција! Ви крадете гласове правим студентима.“

Те речи су ми одзвањале у глави. Зар сам заиста толико наивна? Да ли сам само лутка у туђој игри?

Изборни дан

Ушла сам у учионицу школе, на гласачко место. Моје име је било тамо, четврто по реду. Само један кружић делио ме је од сигурног посла, од краја беде.

Али у носу сам осетила мирис папучарског лепка. Онај исти, загушљив, из радионице папуча. Схватила сам: ако заокружим себе, тај мирис ће ме пратити заувек. Била бих само још један пар папуча којим он гази ка својим циљевима.

Рука ми је задрхтала. На једној страни био је посао и лаж, на другој неизвесност. Али и право да сутрадан комшиници погледам у очи.

Прецртала сам листић великим крстом и на маргини написала: „Нисам на продају.“

Када сам изашла напоље, удахнула сам хладан ваздух. Први пут после много месеци нисам осетила мирис лепка. Шта год да буде, знам да нисам изгубила себе.